Бравар, ипак, није био бољи

„Нешто виши животни стандард, који су становници Југославије имали током седамдесетих и делимично осамдесетих, у односу на земље источне Европе, последица је економски нерационалног енормног задуживања земље након првог нафтног шока. Илузију о знатно бољем животу на Истоку стварала је и доступност одређене робе, односно конзумерских навика са Запада, попут фармерки, „кока-коле” и модерних аутомобила, доступност поп-културе (пре свега, музике и филмова), нарочито из Британије и Сједињених Америчких Држава”, пише Николић.

Он подсећа да је Југославија остварила и знатан прилив донација, меких кредита и дознака (до краја шездесетих) са Запада. На то указује и чињеница да је југословенска економија двадесет година, закључно са 1980, имала раст дуга већи од 17 одсто годишње.

„То указује да се структура економије формирала на тај начин да је њена одрживост зависила од будућег увећања ино-дуга”, наводи Николић.

Ово је пре свега последица тога што је југословенски трговински дефицит од 1970. до 1980. године страховито растао. Чак и брже од спољног дуга, оцењује аутор. Николић подсећа на чињеницу да су се у то време највише увозили репроматеријали, односно сировине, а у мањој мери модерна опрема.

„То указује да се није могло очекивати повећање продуктивности у будућности, којом би се покривао трговински дефицит. Продуктивност по јединици уложених ресурса у већини југословенских индустрија током шездесетих и седамдесетих је опадала. С друге стране, стопа незапослености се, упркос одласку више од милион Југословена на привремени рад у иностранство, што је више од 20 одсто радне снаге, од 1970. до 1980. године, попела са седам на 12 одсто”, истиче Николић.

Упркос непрестаном расту прилива страних средстава у виду кредита, девизних дознака милионске дијаспоре и политички мотивисане, пре свега америчке, економске помоћи, југословенска привреда је бележила скроман раст.

Криза осамдесетих, када је стопа раста бруто домаћег производа (БДП) постала нула, показала је неодрживост тако заснованог модела, закључује Николић.

Историјски најбоља позиција је годину дана пред смрт Броза, када Србија стоји боље од Румуније, Мађарске, Бугарске и Пољске и тек је два пута слабија од просека западне Европе. Током осамдесетих ситуација се погоршала, да би након тога кренуо суноврат који је заустављен 2000. године. Од тада креће напредак, али не бржи од просека источне Европе, запазио је Николић. Просечна стопа привредног раста у првих 16 година овог века била је три одсто, иако је у првој половини тог периода била двоструко виша.

Николић наводи и то да смо, ако је за утеху, крајем 19. века за Немачком били у заостатку од чак век и по, да бисмо крајем двадесетих били тачно столеће иза Француза. Већ крајем шездесетих заостатак за Французима је смањен за седам деценија.

Славне 1979. просечан Србин имао је доходак као просечан Немац или Француз, само четврт века раније, израчунао је Николић. Данас за Французима каскамо пола столећа, док је тај заостатак за Немцима нешто виши.

„То значи да би уз реалистичну дугорочну стопу раста од три до четири одсто, имајући у виду да је потенцијал раста еврозоне двоструко нижи, Србија могла за две деценија да дуплира свој БДП, док би еврозони за тај резултат требало двоструко више времена. У преводу, ако би се такав сценарио десио, наше заостајање би се у том периоду смањило на три деценије“, истиче Николић.

А шта је са стандардом? Када су зараде у питању и ту ће многи бити изненађени. Просечне нето плате у реалном износу, дакле кориговане за инфлацију, данас су за четвртину веће него фамозне 1990. године.

Међутим, Николићу се од тог питања чини битнијим то што смо данас по просечном дохотку при самом дну Европе.

„Доходак, или прецизније бруто домаћи производ просечног Србина, од нешто више од 5.000 долара у 2015. години ставља га у друштво Азербејџанаца и Македонаца, а шестоструко је слабије котиран од Италијана или Јапанаца”, пише Николић.

Вероватно најбољи показатељ данашњег животног стандарда је реална индивидуална потрошња, додаје. Србија је по том показатељу 2015. године била на 45 одсто просека Европске уније.