Утицај „Твитера” на минималну цену рада

„Минималац треба спустити и не дирати док се незапосленост не спусти испод 10 одсто”, написао је Момировић, после чега је уследила оштра реакција твитераша који су га назвали татиним сином и паметњаковићем.

Момировић се водио чисто економском аргументацијом – рад је роба као и свака друга и јасна је веза између незапослености и минималца. „Кад расте једно, расте и друго”, тврдио је Момировић.

„Супер. Одрекни се ти своје плате преко минималне, па допринеси заједници. Или мислиш да твој рад треба да буде плаћен”, одговорила му је извесна Бранка Вуковић.

 „А да сви радимо џабе, да нико не буде незапослен, а ми најбоља земља на млечном путу”, замерали су Момировићу у чију је одбрану врло брзо стао његов брат Томислав, генерални директор „Мома хотела”.

Ова виртуелна распарава, иако лаичка, не разликује се много од разговора који се воде на Социјално-економском савету, трипартитном телу, у коме до јесени, представници синдиката, послодаваца и државе треба да одлуче да ли ће и за колико бити повећан минималац који тренутно износи 22.360 динара месечно. Готово идентичну расправу на исту тему су у редакцији „Политике” у априлу 2011. године водили Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије (СССС) и Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца.

„Слажем се да је минимална цена рада ниска у односу на потрошачку корпу. Али, како ту корпу могу да купе они који су незапослени. Ако је последица одређених мера велика брига за оне који раде, онда то често може да проузрокује затварање радних места и све више оних који не раде”, рекао је Атанацковић у тренутку када су са владом Мирка Цветковића преговарали о повећању минималца.

Питам се да ли је боље да они остану без посла или да наставе да раде за нижу плату, додао је Атанацковић.

„Да нећете можда да раде и без плате? Бесплатно. Можда и да вам доплате. Како имаш образа да говориш о неким великим платама у овој земљи уопште? Знаш ли да нам је просечна зарада најнижа на Балкану. То стварно вређа интелигенцију”, оштро је узвратио Орбовић.

Сличне аргументе можемо да чујемо и данас. Расправа о минималцу преселила се јуче са лаичког на стручни ниво. Тако је Славиша Тасић, професор на факултету Мери у САД на сајту „Тржишно решење” тим поводом написао блог.

„Економска теорија недвосмислено показује да већа законска минимална плата мора повећати незапосленост”, пише Тасић. „То се учи у уџбеницима економије, али не морате имати тај приступ и цртати графиконе понуде и тражње да бисте видели ефекат минималне плате”, додаје.

„Једноставно, ако се било каквом производу прописом одреди минимална цена, цена силом закона подигне изнад тржишне, остаће непродати вишкови тог производа. Мање људи ће то куповати. Исто важи и на тржишту рада. Када би се минимална плата повећала на 1.000 евра месечно и то стриктно спроводило, нема никакве дилеме да би дошло до масовних отпуштања, гашења радних места и гашења целих фирми”, тврди Тасић.

Са друге стране, Милојко Арсић, професор Економског факултета, каже да би то било тако да је тржиште рада савршено конкурентно.

„Много је мање послодаваца него радника. То послодавцима даје већу преговарачку снагу. Зато су у бољој позицији од радника и зато минималац као категорија постоји у свим развијеним европским земљама. Како би се штитила права радника и како се радна снага не би израбљивала. Дакле, Урош Момировић није у праву. Али, нису у праву ни они који траже повећање минималца од 50 одсто. Раст минималне цене рада треба да прати раст продуктивности и инфлације”, каже Арсић.

Да тржиште рада не може да се опише једноставним дијаграмом на коме су само понуда и тражња, писао је и британски „Гардијан”. Послодавци на тржишту рада имају моћ и склони су томе да раднике плате мање него што вреде. „Гардијан” се позива и на неколико практичних историјских примера када повећање минималца није утицало на повећање незапослености.