Опасне изјаве албанских лидера

Одговарајући на питање да ли ће улога иностраног фактора пресудити, и како се у Грчкој гледа на ситуацију у Македонији, Армаколас, који је и шеф одељења за југоисточну Европу на солунском универзитету, преноси и да неки у Грчкој виде ескалацију тензија или чак будућу федерализацију или колапс те земље као прилику да се ослободе македонске „главобоље”, што је „веома затуцан и опасан поглед”. Грчка би онда, објашњава, морала да се бави појачаним албанским национализмом, док би Славо-Македонци постали још фрустриранији, огорченији и са легитимним осећајем виктимизације.

– Никада се не може заборавити наслеђе државног колапса и рата деведесетих година. Повратак на такве околности ништа добро не би донео ни Грчкој, ни региону. Стратегија стабилизације, демократизације и постепене интеграције у западне институције је једино истински прогресивно решење – уверен је наш саговорник, који је недавно учествовао на београдској конференцији „Србија и Грчка – европске перспективе”.

Како оцењујете тренутне односе Србије и Грчке?

Односи између Србије и Грчке су и даље веома пријатељски, али немају интензитет као раније. Разлози су у промењеним приликама у Грчкој и ослабљеној улози Атине у региону.

Колико Грчка, која је у кризи, заиста може да помогне евроинтеграцију Србије?

Грчка ће и даље пружати подршку у процесу приступања Србије у ЕУ. Али, у практичном смислу, нема много активне подршке коју грчка дипломатија може да понуди а коју Београд не може да нађе на другом месту. Уосталом, грчка криза имала је велики утицај на дипломатски капацитет Грчке. Поред тога, Грчка наставља да троши значајан део свог, ипак ослабљеног, дипломатског капитала за одлагање процеса придруживања БЈР Македоније у ЕУ. Коначно, Србија, као земља кандидат, данас поседује способност да директно сарађује са више великих играча, као на пример са немачком дипломатијом, или да активно учествује кроз платформе које помажу процесу придруживања у ЕУ, попут такозваног Берлинског процеса.

Постоји ли могућност да Грчка промени став о непризнавању Косова?

Да, то је вероватно, али не у блиској будућности. Међу креаторима политике и међу спољнополитичким аналитичарима у Грчкој сазрела је идеја да се на дуги рок не може избећи признање Косова. Истовремено, из различитих разлога, као што је дипломатска инертност, неприоритетност овог питања, домаћа политичка нестабилност у Грчкој, или проблематични односи са Албанијом, не очекујем да ће потези у правцу признавања ускоро уследити.

Али, пре две године сте изјављивали да се може очекивати промена грчког става, јер је вашој земљи, између осталог, стало до моста са Албанијом?

Да, то је главни разлог, изградња мостова не само са Тираном већ и са албанским становништвом изван Албаније. Али, такав циљ има смисла у контексту европске и евроатлантске стабилности у региону и све док албанско становништво у различитим земљама одржава своју политичку аутономију. Националистичке тенденције међу албанским политичким руководствима сигурно подривају циљ приближавања са Грчком.

Колико су те изјаве албанских лидера о уједињењу Албаније и Косова заиста опасне?

Такве изјаве су заиста опасне, не толико због њихове шансе око реализације у догледно време, већ зато што стварају атмосферу немира и национализма међу албанским становништвом, са потенцијално озбиљним негативним последицама. Посебно изјава албанског премијера Раме, који, претпостављам, има за циљ да пре свега изврши притисак на ЕУ, подсећа на неодговорне националистичке говоре деведесетих на Балкану. Ова изјава је свакако ван додира са актуелном стварношћу у региону и реалним потребама његових народа.

У Србији неки мисле да Албанци неће одустати од концепта „велике Албаније”, да ће се њено стварање најпре одвијати на рачун Србије и Македоније, а да се у овом тренутку неће дирати Епир, јер је Грчка значајна војна сила. Како то коментаришете?

Мислим да је то натегнут сценарио. Упркос недавним неодговорним изјавама, нема чврстих доказа да Тирана и Албанци ван Албаније заиста зазиру од њиховог дугорочног циља интеграције у ЕУ и да имају за циљ спровођење плана промене граница. Уосталом, такав сценарио иде против саме политике којом се тренутно баве Албанци. Улазак у ЕУ може бити реалан само док постоји стабилност у региону. Косово никада не би могло да убеди земље да га признају ако је спремно да изгуби своју политичку аутономију. Албанци у БЈР Македонији не могу да консолидују своју позицију ако немају поверења својих сународника Славо-Македонаца.

Слажете ли се са оценом словачког министра Мирослава Лајчака да је ЕУ најпре убедила западни Балкан у своју незаменљиву улогу у решавању проблема, а затим га оставила да се сналази сам?

ЕУ никада није била стварни извор решења за балканске проблеме, осим у контексту процеса укључивања у ЕУ који је био веома снажан подстицај за реформе. У само том контексту Лајчакова изјава тачно описује ситуацију у којој је ЕУ убедила регион да је једино решење за своје проблеме европска интеграција, да би се касније почела двоумити око тога да ли стварно жели све ове земље унутар ЕУ. Али, постоје и упозорења око ове тезе. Упркос премишљањима и тешкоћама, проширење остаје стварна званична политика кључних чланица ЕУ.