Opasne izjave albanskih lidera

Odgovarajući na pitanje da li će uloga inostranog faktora presuditi, i kako se u Grčkoj gleda na situaciju u Makedoniji, Armakolas, koji je i šef odeljenja za jugoistočnu Evropu na solunskom univerzitetu, prenosi i da neki u Grčkoj vide eskalaciju tenzija ili čak buduću federalizaciju ili kolaps te zemlje kao priliku da se oslobode makedonske „glavobolje”, što je „veoma zatucan i opasan pogled”. Grčka bi onda, objašnjava, morala da se bavi pojačanim albanskim nacionalizmom, dok bi Slavo-Makedonci postali još frustriraniji, ogorčeniji i sa legitimnim osećajem viktimizacije.

– Nikada se ne može zaboraviti nasleđe državnog kolapsa i rata devedesetih godina. Povratak na takve okolnosti ništa dobro ne bi doneo ni Grčkoj, ni regionu. Strategija stabilizacije, demokratizacije i postepene integracije u zapadne institucije je jedino istinski progresivno rešenje – uveren je naš sagovornik, koji je nedavno učestvovao na beogradskoj konferenciji „Srbija i Grčka – evropske perspektive”.

Kako ocenjujete trenutne odnose Srbije i Grčke?

Odnosi između Srbije i Grčke su i dalje veoma prijateljski, ali nemaju intenzitet kao ranije. Razlozi su u promenjenim prilikama u Grčkoj i oslabljenoj ulozi Atine u regionu.

Koliko Grčka, koja je u krizi, zaista može da pomogne evrointegraciju Srbije?

Grčka će i dalje pružati podršku u procesu pristupanja Srbije u EU. Ali, u praktičnom smislu, nema mnogo aktivne podrške koju grčka diplomatija može da ponudi a koju Beograd ne može da nađe na drugom mestu. Uostalom, grčka kriza imala je veliki uticaj na diplomatski kapacitet Grčke. Pored toga, Grčka nastavlja da troši značajan deo svog, ipak oslabljenog, diplomatskog kapitala za odlaganje procesa pridruživanja BJR Makedonije u EU. Konačno, Srbija, kao zemlja kandidat, danas poseduje sposobnost da direktno sarađuje sa više velikih igrača, kao na primer sa nemačkom diplomatijom, ili da aktivno učestvuje kroz platforme koje pomažu procesu pridruživanja u EU, poput takozvanog Berlinskog procesa.

Postoji li mogućnost da Grčka promeni stav o nepriznavanju Kosova?

Da, to je verovatno, ali ne u bliskoj budućnosti. Među kreatorima politike i među spoljnopolitičkim analitičarima u Grčkoj sazrela je ideja da se na dugi rok ne može izbeći priznanje Kosova. Istovremeno, iz različitih razloga, kao što je diplomatska inertnost, neprioritetnost ovog pitanja, domaća politička nestabilnost u Grčkoj, ili problematični odnosi sa Albanijom, ne očekujem da će potezi u pravcu priznavanja uskoro uslediti.

Ali, pre dve godine ste izjavljivali da se može očekivati promena grčkog stava, jer je vašoj zemlji, između ostalog, stalo do mosta sa Albanijom?

Da, to je glavni razlog, izgradnja mostova ne samo sa Tiranom već i sa albanskim stanovništvom izvan Albanije. Ali, takav cilj ima smisla u kontekstu evropske i evroatlantske stabilnosti u regionu i sve dok albansko stanovništvo u različitim zemljama održava svoju političku autonomiju. Nacionalističke tendencije među albanskim političkim rukovodstvima sigurno podrivaju cilj približavanja sa Grčkom.

Koliko su te izjave albanskih lidera o ujedinjenju Albanije i Kosova zaista opasne?

Takve izjave su zaista opasne, ne toliko zbog njihove šanse oko realizacije u dogledno vreme, već zato što stvaraju atmosferu nemira i nacionalizma među albanskim stanovništvom, sa potencijalno ozbiljnim negativnim posledicama. Posebno izjava albanskog premijera Rame, koji, pretpostavljam, ima za cilj da pre svega izvrši pritisak na EU, podseća na neodgovorne nacionalističke govore devedesetih na Balkanu. Ova izjava je svakako van dodira sa aktuelnom stvarnošću u regionu i realnim potrebama njegovih naroda.

U Srbiji neki misle da Albanci neće odustati od koncepta „velike Albanije”, da će se njeno stvaranje najpre odvijati na račun Srbije i Makedonije, a da se u ovom trenutku neće dirati Epir, jer je Grčka značajna vojna sila. Kako to komentarišete?

Mislim da je to nategnut scenario. Uprkos nedavnim neodgovornim izjavama, nema čvrstih dokaza da Tirana i Albanci van Albanije zaista zaziru od njihovog dugoročnog cilja integracije u EU i da imaju za cilj sprovođenje plana promene granica. Uostalom, takav scenario ide protiv same politike kojom se trenutno bave Albanci. Ulazak u EU može biti realan samo dok postoji stabilnost u regionu. Kosovo nikada ne bi moglo da ubedi zemlje da ga priznaju ako je spremno da izgubi svoju političku autonomiju. Albanci u BJR Makedoniji ne mogu da konsoliduju svoju poziciju ako nemaju poverenja svojih sunarodnika Slavo-Makedonaca.

Slažete li se sa ocenom slovačkog ministra Miroslava Lajčaka da je EU najpre ubedila zapadni Balkan u svoju nezamenljivu ulogu u rešavanju problema, a zatim ga ostavila da se snalazi sam?

EU nikada nije bila stvarni izvor rešenja za balkanske probleme, osim u kontekstu procesa uključivanja u EU koji je bio veoma snažan podsticaj za reforme. U samo tom kontekstu Lajčakova izjava tačno opisuje situaciju u kojoj je EU ubedila region da je jedino rešenje za svoje probleme evropska integracija, da bi se kasnije počela dvoumiti oko toga da li stvarno želi sve ove zemlje unutar EU. Ali, postoje i upozorenja oko ove teze. Uprkos premišljanjima i teškoćama, proširenje ostaje stvarna zvanična politika ključnih članica EU.