Има ли спаса за Курта Бека

Нема наговештаја да би најстарија немачка политичка странка Социјалдемократска партија (СПД) могла ускоро да изађе из дубоке кризе каква се не памти у последњих неколико деценија.

Политичке акције партије Вилија Бранта – то је њено, у историји дугој готово век и по, златно време – на „тржишту” драматично падају: у последњим истраживањима јавног мњења силазиле су чак и на двадесет одсто (!) оних који би се, на евентуалним парламентарним изборима, у овом часу определили за социјалдемократе.

Избори су, истина, још релативно далеко – најесен следеће године – али и превише близу да би партија изашла „из долине плача” и заузела успешну стартну позицију.

Дубока криза СПД-а прераста у драму њеног, очигледно неуспешног, председника Курта Бека, при чему није једноставно закључити ко кога гура у провалију.У сваком случају, кључно питање ових дана, које се поставља у све драстичнијој форми, јесте: може ли Курт Бек, ауторитативни шеф покрајинске владе у Рајнланд Пфалцу и његова бледа копија у Берлину (седиште СПД), у улози партијског лидера уопште извући странку из губитничке позиције и суморног расположења.

Нешто више од половине чланова и присталица странке, према резултатима најновијих истраживања, одговара одречно, а кад је реч о грађанима, различитих политичких опредељења и симпатија, одречан одговор је далеко убедљивији: две трећине Немаца убеђено је да Бек није способан да то учини.

У том контексту се увелико, по уверењу многих прерано, лицитира са кандидатом социјалдемократа за савезног канцелара на парламентарним изборима 2009. Сама чињеница да се то питање поставља прерано и у оштрој форми индиректан је израз неповерења у лидера странке: по „обичајном праву” и традицији то питање би требало да буде излишно – кандидатура аутоматски припада првом човеку странке.

Овога пута то, очигледно, није случај, иако генерални секретар СПД-а Хубертус Хајл, и у последњим изјавама, тврди да кандидатура Курта Бека за евентуалног наследника Ангеле Меркел на најважнијем положају у земљи (функција председника републике је, углавном, репрезентативна и протоколарна) неће бити спорна. Генерални секретар признаје да су „непотребне расправе” у последње време партију представиле у јавности као „раштимовани хор”, али је уверен да ће се све напокон довести у ред. Најавио је, у том смеру, стварање „компетентног тима” за вођење изборне кампање, кад за то дође време, уз опаску да је Бек „добар председник” и да има подршку у партији.

Његова евентуална кандидатура за канцелара је још неизвеснија. Не само због спекулација о завери коју му, наводно, снују и кују у самом врху партије. У медијима су се као „пучисти” спомињала два потпредседника, шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер и министар финансија Пер Штајнбрик.

Према истраживању које је за потребе магазина „Шпигл” обавио један угледни институт, највише шанси би у овом тренутку имао Штајнмајер (30 одсто). Први пут је сада испред малерозног Бека „испливао” и Штајнбрик и тако „гурнуо” у трци за канцеларску фотељу шефа партије на треће место.