Више нисам Битлс

ПОЛА ВЕКА „НАРЕДНИКА ПЕПЕРА“

Ово је прича о јуну 1967, Битлсима и „оном” албуму. У тренутку објављивања, 1. јуна, албум Sgt Pepper's Lonely Heart Club Band.је био главни културни догађај за све генерације. Данас, у доба ревизионизма, хроничари Битлса тврде да су осетили клице распада током снимања овог албума. Но, инсајдери сведоче супротно – о телепатској вези међу члановима, неком формом „гешталта”Почетком јуна свет слави 50 година од издавања можда најзначајнијег албума свих времена. Данас, слушање албума је изгубљени наратив, а Британија је рашчеречена између трампцентричне Америке и амбивалентне Европе. Пре пола века цео свет је дисао као један због 39 минута албума Sgt Pepper's Lonely Heart Club Band. Поводом истог, крајем маја креће агресивна кампања у част ове величанствене музике. Такође, Британија обележава 50 година од тзв. лета љубави, раскошног периода у техниколору препуног баш љубави и разумевања. Можда говоримо о периоду када је свет последњи пут веровао да може бити само боље. Данас, на жалост, овај јубилеј биће само фуснота, десета вест у дневнику, а можда ни то. Као да се Битлси никад нису ни десили, али то лето је заиста променило свет. Ово је прича о јуну 1967, Битлсима и „оном” албуму.

Крајем лета 1966, Битлси су били пред распадом. Концерти су трајали између 29 и 33 минута, а музичари углавном нису могли да чују себе и своје инструменте. Концерт у Кендлстик парку је почео у 21.27 и завршио се тачно у 22.00 песмом „Long Tall Sally”. Ленон је носио камеру којом је снимао 25.000 присутних и свој бенд како свира. Хистерија и бука нису сплашњавале. Било је јасно да је после 1400 концерата тај дан био крај једне ере….

Александар Јанковић

-----------------------------------------------

У ЖИЖИ

Замка за Французе: банкар или љути племенски вођа

Мада виде све мањкавости Емануела Макрона, француски интелектуалци кажу за наш лист да ће у другом кругу ипак гласати за њега да би спречили евентуални тријумф Марин ле Пен, „бомбе која би пала на секуларно наслеђе” њихове земље, али има и оних који се не устежу да признају да неће гласати јер нису ни за једног ни за другог кандидата

Жерар Барди: Не могу да замислим Макрона пред Меркелевом која би се поигравала с њим као с дететом

Алекси Жени: Kолебам између белог листића и гласања за оног који није мадам Ле Пен, али кога занимају само власт и профит

Робер Мишамблед: Свет је пун тирана, није нам потребан још један, зато глас дајем Макрону

Мари Даријесек: Не знамо добро ко је Макрон, али зато врло добро знамо ко је Марин Ле Пен. Она није Француска

Франсоаз Бујо: Ова ситуација створила расколе у породицама као за време афере Драјфус

Као и велики број Француза, нашао сам се у замци званој избор између Емануела Макрона и Марин ле Пен. Ниједно од њих двоје није способно да управља Француском. Хиљаде младих који на улицама Париза и других градова кличу: „Ни Макрон, ни Ле Пен” добро су разумели да је то замка, без преседана у Петој републици, каже за Политику Жерар Барди, новинар и писац, аутор књиге Де Гол је био у праву. Са жаљењем и чак горчином признаје да због таквих услова сутра, први пут у животу, неће изаћи на гласање.

– Као хроничар деголизма, нити могу нити хоћу свесно да гласам за Макрона који заговара доминацију новца над људима, негацију народа и нације. Таква Француска у таквој Европи чиста је супротност ономе што је желео Де Гол. Не прави се историја без народа, нити против народа. Макрон пориче стварност „француске културе” која је била модел за многе народе, као што не познаје ни реалност освајачког ислама у Европи, што је такође важна тачка. Не могу да замислим, у овом иначе опасном свету, једног Макрона пред Путином или Трампом. Или пред Меркеловом која би се поигравала с њим као са дететом. С друге стране, не могу да гласам ни за Марин ле Пен чија политика према Европи није у сагласности са оним што ми препоручујемо будућим генерацијама и чија партија је и даље опасност за нашу демократију – каже Барди.

Слично мисли и Алекси Жени, писац, добитник Гонкурове награде 2011. за роман Француско умеће ратовања. Између Ле Пенове и Макрона најрадије не би изабрао ниједно, пошто су обоје неодговарајуће особе за функцију председника република, каже.

Гордана Поповић

-----------------------------------------------

УМЕТНИК И ВРЕМЕ

Јабука за Ботичелија, јаје за Леонарда

Ја сам растао са идејом Европе и зато ми се увек, када бих морао да чекам на некој граници, чинило чудним да ја морам да станем, а вук или зец могу да прођу без пасоша иако њима срце куца као и мени. Тако да су ми те поделе, не само по музејским департманима него и по географским паралелама, тешко падале.

Брацо Димитријевић: Аутопортрет с јајем и Леонардовом Мадоном, Лувр, 1996.

Неко је недавно написао да су Марина Абрамовић и Брацо Димитријевић најзначајнији уметници данашњице са презименом на „ић”. Радови Браце Димитријевића, уз које се свуда у свету везује реч концептуализам, представљени су ових дана на ретроспективној изложби у Музеју сувремене умјетности у Загребу. Тим поводом, са уметником који читав свој живот помера границе естетског и који не верује у границе међу људима, разговарамо о његовој визији уметности и томе како она изгледа данас, о путовањима, прошлости, ратовима и политичком ангажману…

Како за вас изгледа унутрашња ретроспектива вашег стваралаштва?

Унутрашња ретроспектива је пуно богатија од оне која је изложена у МСУ и таква ретроспектива у једној галерији била би немогућа, јер једноставно технички и финансијски не постоје та средства која би могла да споје рецимо моје радове везане уз Леонардову Мадону из Лувра, Тарнера из галерије Тејт, Мондријана из Националне галерије у Берлину, Шагаловог виолинисту из Музеја Гугенхајм у Њујорку. Ако замислим само петсто триптих инсталација у којима се бавим периодима уметности од 1300. године до данас – оне су непреносиве. У неком нематеријалном смислу, пак, мислим да ће моја најбоља ретроспектива настати оног тренутка када људска глупост престане да влада светом.

Бојан Муњин

-----------------------------------------------

ДИГИТАЛНОМ АВЕНИЈОМ

Није лако имитирати Трампа

Америка има дугу традицију изругивања својим председницима, али је са Доналдом Трампом политичка сатира добила нову улогу. Са дебелим слојем шминке на лицу и периком у форми фамозне фризуре, Алек Болдвин је успео да ефективније од других „уђе под кожу” председника, па ТВ критичари констатују да његов Трамп „није имитација, већ мимикрија”Комедијанство је у Америци озбиљан бизнис, са дугом традицијом. Тако је и са њеним политичким хумором – сатиром – чија се раширеност и популарност подудара са успоном телевизије као медија. Сваки председник је, од Кенедија (који је био први који је свој избор дуговао „малом екрану”) наовамо, добијао своју дозу изругивања, тако да ово што се у том погледу догађа са Доналдом Трампом није ништа неуобичајено, али поседује и битну посебност: граница између политике и смеха постала је једва видљива.

Алек Болдвин се маскира у Трампа: насловна страна магазина „Атлантик“

До његовог избора за председника, веровало се да ће златан период за америчке сатиричаре и карикатуристе остати два мандата Џорџа Буша млађег, поготово што је његов наследник Барак Обама, бар на почетку свог мандата, остављао утисак да ће својим приступом политици давати знатно мање повода за сатиричне жаоке.

Показало се, међутим, да ни то што је „црнац поново добио најгори посао у држави” (добродошлица којом је Обаму поздравио сатирични Онион) хумористе није оставило без посла, мада су током Обамине ере на мети више били његови политички противници републиканци, који су га оптуживали, како је то виђено кроз смехотресне наочаре, „да није успео да реши ниједан проблем који је створио председник Буш”.

Милан Мишић

-----------------------------------------------

Коме је писац данас одговоран?

Поред књижевника који су испаштали и страдали у тоталитарним системима и ратним околностима, занимљиве су и судбине оних који су у сродним контекстима ћутали. Такви писци су српски и јужноафрички нобеловци Иво Андрић и Џ. М. Куци који су остварили врхунске уметничке домете и истовремено су добили национална и светска признања за живота.

Драган Стојановић

Иако нема обавезу да буде морална савест човечанства, уметник се не налази са оне стране етике одговорности. Тешко је замислити да је он само беспомоћни неми сведок у граничним историјским и друштвено-политичким околностима и да не одговара никоме и ни за шта, само зато што уметност не мора да буде корисна и да полаже рачуне заједници.

Историја 20. века управо то и доказује. Довољно је сетити се да је у Совјетском Савезу постојало око 70.000 бирократа који су надгледали активности приближно 7.000 писаца. У Јужноафричкој Републици, која је одржавала један од најсложенијих цензорских система у свету, у периоду од шездесетих до осамдесетих година 20. века, тај однос je износио више од десет према један у корист цензора.

Познати су примери писаца који нису ћутали под тоталитарним режимима нити су пристали да компромитују своју уметност попут Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Бориса Пастернака, Николаја Гумиљeва и других. Егземпларан је пример изузетног песника Осипа Мандељштама, који је, због стихова против Стаљина („Ми живимо, под собом не ћутећи земљу...“), ухапшен и протеран на три године у Чердињ (1934). Због песничког дара (чувени Стаљинов телефонски позив Пастернаку с питањем да ли је Мандељштам „мајстор“) био му је поштеђен живот, убрзо је послат у Вороњеж, а у изгнанству је био приморан да напише удворичку Оду посвећену Стаљину (1937). Само годину дана по повратку из прогонства, у коме је живео на ивици глади и психичке поремећености, поново је ухапшен због наводног контрареволуционарног рада и умро је у транзитном логору код Владивостока.

Милена Ђорђијевић

-----------------------------------------------

Реквијем за секс-бомбу

Франсин Јорк je рођена као Франсин Јерић, у Минесоти, од мајке Српкиње и оца Словенца. Припадала је специјалној класи глумица: сексепилним старлетама које су добиле шансу на основу своје физичке привлачностиМожда не знате њено име, али, ако сте гледали америчке филмове и телевизијске серије из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, сигурно знате њено лице. Франсин Јерић, гламурозна лепотица која је красила мале и велике екране више од 220 пута између 1959. и 2016. године, умрла је у Лос Анђелесу у 80. години, 6. јануара ове године. Прошле недеље придружила сам се неким од њених пријатеља и верних фанова у Холивуду, да одамо почаст њеном животу и каријери.

Франсин Јорк

Комеморација је одржана у Граумановом „Египатском“ биоскопу, архитектонском драгуљу посађеном у самом срцу најофуцанијег дела Холивуда, само неколико блокова удаљеног од далеко познатијег „Кинеског театра“ Сида Граумана.

Франсин Јорк je рођена као Франсин Јерић, у Минесоти, од мајке Српкиње и оца Словенца.

Припадала је специјалној класи глумица: сексепилним старлетама које су добиле шансу на основу своје физичке привлачности. Ове жене обично имају релативно кратке каријере: кадa напуне 40, оне одлазе у „старосну пензију“. Врло мали број успева да на половини свог животног века направи заокрет и добије карактерне улоге. Али Франсин је играла секс-бомбу до самог краја и, за разлику од неких њених колегиница, успела је да то уради без прелажења границе укуса. Према њеном биографу, Дејвиду Шектеру, остала је „гламурозна лепотица која је присуствовала холивудским догађајима и приређивала посећене забаве; за њом су се окретале главе чак и у њеној 80. години“. Скорашње фотографије као да верификују ову тврдњу.

Миа Ћертић