Više nisam Bitls

POLA VEKA „NAREDNIKA PEPERA“

Ovo je priča o junu 1967, Bitlsima i „onom” albumu. U trenutku objavljivanja, 1. juna, album Sgt Pepper's Lonely Heart Club Band.je bio glavni kulturni događaj za sve generacije. Danas, u doba revizionizma, hroničari Bitlsa tvrde da su osetili klice raspada tokom snimanja ovog albuma. No, insajderi svedoče suprotno – o telepatskoj vezi među članovima, nekom formom „geštalta”Početkom juna svet slavi 50 godina od izdavanja možda najznačajnijeg albuma svih vremena. Danas, slušanje albuma je izgubljeni narativ, a Britanija je raščerečena između trampcentrične Amerike i ambivalentne Evrope. Pre pola veka ceo svet je disao kao jedan zbog 39 minuta albuma Sgt Pepper's Lonely Heart Club Band. Povodom istog, krajem maja kreće agresivna kampanja u čast ove veličanstvene muzike. Takođe, Britanija obeležava 50 godina od tzv. leta ljubavi, raskošnog perioda u tehnikoloru prepunog baš ljubavi i razumevanja. Možda govorimo o periodu kada je svet poslednji put verovao da može biti samo bolje. Danas, na žalost, ovaj jubilej biće samo fusnota, deseta vest u dnevniku, a možda ni to. Kao da se Bitlsi nikad nisu ni desili, ali to leto je zaista promenilo svet. Ovo je priča o junu 1967, Bitlsima i „onom” albumu.

Krajem leta 1966, Bitlsi su bili pred raspadom. Koncerti su trajali između 29 i 33 minuta, a muzičari uglavnom nisu mogli da čuju sebe i svoje instrumente. Koncert u Kendlstik parku je počeo u 21.27 i završio se tačno u 22.00 pesmom „Long Tall Sally”. Lenon je nosio kameru kojom je snimao 25.000 prisutnih i svoj bend kako svira. Histerija i buka nisu splašnjavale. Bilo je jasno da je posle 1400 koncerata taj dan bio kraj jedne ere….

Aleksandar Janković

-----------------------------------------------

U ŽIŽI

Zamka za Francuze: bankar ili ljuti plemenski vođa

Mada vide sve manjkavosti Emanuela Makrona, francuski intelektualci kažu za naš list da će u drugom krugu ipak glasati za njega da bi sprečili eventualni trijumf Marin le Pen, „bombe koja bi pala na sekularno nasleđe” njihove zemlje, ali ima i onih koji se ne ustežu da priznaju da neće glasati jer nisu ni za jednog ni za drugog kandidata

Žerar Bardi: Ne mogu da zamislim Makrona pred Merkelevom koja bi se poigravala s njim kao s detetom

Aleksi Ženi: Kolebam između belog listića i glasanja za onog koji nije madam Le Pen, ali koga zanimaju samo vlast i profit

Rober Mišambled: Svet je pun tirana, nije nam potreban još jedan, zato glas dajem Makronu

Mari Darijesek: Ne znamo dobro ko je Makron, ali zato vrlo dobro znamo ko je Marin Le Pen. Ona nije Francuska

Fransoaz Bujo: Ova situacija stvorila raskole u porodicama kao za vreme afere Drajfus

Kao i veliki broj Francuza, našao sam se u zamci zvanoj izbor između Emanuela Makrona i Marin le Pen. Nijedno od njih dvoje nije sposobno da upravlja Francuskom. Hiljade mladih koji na ulicama Pariza i drugih gradova kliču: „Ni Makron, ni Le Pen” dobro su razumeli da je to zamka, bez presedana u Petoj republici, kaže za Politiku Žerar Bardi, novinar i pisac, autor knjige De Gol je bio u pravu. Sa žaljenjem i čak gorčinom priznaje da zbog takvih uslova sutra, prvi put u životu, neće izaći na glasanje.

– Kao hroničar degolizma, niti mogu niti hoću svesno da glasam za Makrona koji zagovara dominaciju novca nad ljudima, negaciju naroda i nacije. Takva Francuska u takvoj Evropi čista je suprotnost onome što je želeo De Gol. Ne pravi se istorija bez naroda, niti protiv naroda. Makron poriče stvarnost „francuske kulture” koja je bila model za mnoge narode, kao što ne poznaje ni realnost osvajačkog islama u Evropi, što je takođe važna tačka. Ne mogu da zamislim, u ovom inače opasnom svetu, jednog Makrona pred Putinom ili Trampom. Ili pred Merkelovom koja bi se poigravala s njim kao sa detetom. S druge strane, ne mogu da glasam ni za Marin le Pen čija politika prema Evropi nije u saglasnosti sa onim što mi preporučujemo budućim generacijama i čija partija je i dalje opasnost za našu demokratiju – kaže Bardi.

Slično misli i Aleksi Ženi, pisac, dobitnik Gonkurove nagrade 2011. za roman Francusko umeće ratovanja. Između Le Penove i Makrona najradije ne bi izabrao nijedno, pošto su oboje neodgovarajuće osobe za funkciju predsednika republika, kaže.

Gordana Popović

-----------------------------------------------

UMETNIK I VREME

Jabuka za Botičelija, jaje za Leonarda

Ja sam rastao sa idejom Evrope i zato mi se uvek, kada bih morao da čekam na nekoj granici, činilo čudnim da ja moram da stanem, a vuk ili zec mogu da prođu bez pasoša iako njima srce kuca kao i meni. Tako da su mi te podele, ne samo po muzejskim departmanima nego i po geografskim paralelama, teško padale.

Braco Dimitrijević: Autoportret s jajem i Leonardovom Madonom, Luvr, 1996.

Neko je nedavno napisao da su Marina Abramović i Braco Dimitrijević najznačajniji umetnici današnjice sa prezimenom na „ić”. Radovi Brace Dimitrijevića, uz koje se svuda u svetu vezuje reč konceptualizam, predstavljeni su ovih dana na retrospektivnoj izložbi u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu. Tim povodom, sa umetnikom koji čitav svoj život pomera granice estetskog i koji ne veruje u granice među ljudima, razgovaramo o njegovoj viziji umetnosti i tome kako ona izgleda danas, o putovanjima, prošlosti, ratovima i političkom angažmanu…

Kako za vas izgleda unutrašnja retrospektiva vašeg stvaralaštva?

Unutrašnja retrospektiva je puno bogatija od one koja je izložena u MSU i takva retrospektiva u jednoj galeriji bila bi nemoguća, jer jednostavno tehnički i finansijski ne postoje ta sredstva koja bi mogla da spoje recimo moje radove vezane uz Leonardovu Madonu iz Luvra, Tarnera iz galerije Tejt, Mondrijana iz Nacionalne galerije u Berlinu, Šagalovog violinistu iz Muzeja Gugenhajm u Njujorku. Ako zamislim samo petsto triptih instalacija u kojima se bavim periodima umetnosti od 1300. godine do danas – one su neprenosive. U nekom nematerijalnom smislu, pak, mislim da će moja najbolja retrospektiva nastati onog trenutka kada ljudska glupost prestane da vlada svetom.

Bojan Munjin

-----------------------------------------------

DIGITALNOM AVENIJOM

Nije lako imitirati Trampa

Amerika ima dugu tradiciju izrugivanja svojim predsednicima, ali je sa Donaldom Trampom politička satira dobila novu ulogu. Sa debelim slojem šminke na licu i perikom u formi famozne frizure, Alek Boldvin je uspeo da efektivnije od drugih „uđe pod kožu” predsednika, pa TV kritičari konstatuju da njegov Tramp „nije imitacija, već mimikrija”Komedijanstvo je u Americi ozbiljan biznis, sa dugom tradicijom. Tako je i sa njenim političkim humorom – satirom – čija se raširenost i popularnost podudara sa usponom televizije kao medija. Svaki predsednik je, od Kenedija (koji je bio prvi koji je svoj izbor dugovao „malom ekranu”) naovamo, dobijao svoju dozu izrugivanja, tako da ovo što se u tom pogledu događa sa Donaldom Trampom nije ništa neuobičajeno, ali poseduje i bitnu posebnost: granica između politike i smeha postala je jedva vidljiva.

Alek Boldvin se maskira u Trampa: naslovna strana magazina „Atlantik“

Do njegovog izbora za predsednika, verovalo se da će zlatan period za američke satiričare i karikaturiste ostati dva mandata Džordža Buša mlađeg, pogotovo što je njegov naslednik Barak Obama, bar na početku svog mandata, ostavljao utisak da će svojim pristupom politici davati znatno manje povoda za satirične žaoke.

Pokazalo se, međutim, da ni to što je „crnac ponovo dobio najgori posao u državi” (dobrodošlica kojom je Obamu pozdravio satirični Onion) humoriste nije ostavilo bez posla, mada su tokom Obamine ere na meti više bili njegovi politički protivnici republikanci, koji su ga optuživali, kako je to viđeno kroz smehotresne naočare, „da nije uspeo da reši nijedan problem koji je stvorio predsednik Buš”.

Milan Mišić

-----------------------------------------------

Kome je pisac danas odgovoran?

Pored književnika koji su ispaštali i stradali u totalitarnim sistemima i ratnim okolnostima, zanimljive su i sudbine onih koji su u srodnim kontekstima ćutali. Takvi pisci su srpski i južnoafrički nobelovci Ivo Andrić i Dž. M. Kuci koji su ostvarili vrhunske umetničke domete i istovremeno su dobili nacionalna i svetska priznanja za života.

Dragan Stojanović

Iako nema obavezu da bude moralna savest čovečanstva, umetnik se ne nalazi sa one strane etike odgovornosti. Teško je zamisliti da je on samo bespomoćni nemi svedok u graničnim istorijskim i društveno-političkim okolnostima i da ne odgovara nikome i ni za šta, samo zato što umetnost ne mora da bude korisna i da polaže račune zajednici.

Istorija 20. veka upravo to i dokazuje. Dovoljno je setiti se da je u Sovjetskom Savezu postojalo oko 70.000 birokrata koji su nadgledali aktivnosti približno 7.000 pisaca. U Južnoafričkoj Republici, koja je održavala jedan od najsloženijih cenzorskih sistema u svetu, u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina 20. veka, taj odnos je iznosio više od deset prema jedan u korist cenzora.

Poznati su primeri pisaca koji nisu ćutali pod totalitarnim režimima niti su pristali da kompromituju svoju umetnost poput Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve, Borisa Pasternaka, Nikolaja Gumiljeva i drugih. Egzemplaran je primer izuzetnog pesnika Osipa Mandeljštama, koji je, zbog stihova protiv Staljina („Mi živimo, pod sobom ne ćuteći zemlju...“), uhapšen i proteran na tri godine u Čerdinj (1934). Zbog pesničkog dara (čuveni Staljinov telefonski poziv Pasternaku s pitanjem da li je Mandeljštam „majstor“) bio mu je pošteđen život, ubrzo je poslat u Voronjež, a u izgnanstvu je bio primoran da napiše udvoričku Odu posvećenu Staljinu (1937). Samo godinu dana po povratku iz progonstva, u kome je živeo na ivici gladi i psihičke poremećenosti, ponovo je uhapšen zbog navodnog kontrarevolucionarnog rada i umro je u tranzitnom logoru kod Vladivostoka.

Milena Đorđijević

-----------------------------------------------

Rekvijem za seks-bombu

Fransin Jork je rođena kao Fransin Jerić, u Minesoti, od majke Srpkinje i oca Slovenca. Pripadala je specijalnoj klasi glumica: seksepilnim starletama koje su dobile šansu na osnovu svoje fizičke privlačnostiMožda ne znate njeno ime, ali, ako ste gledali američke filmove i televizijske serije iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, sigurno znate njeno lice. Fransin Jerić, glamurozna lepotica koja je krasila male i velike ekrane više od 220 puta između 1959. i 2016. godine, umrla je u Los Anđelesu u 80. godini, 6. januara ove godine. Prošle nedelje pridružila sam se nekim od njenih prijatelja i vernih fanova u Holivudu, da odamo počast njenom životu i karijeri.

Fransin Jork

Komemoracija je održana u Graumanovom „Egipatskom“ bioskopu, arhitektonskom dragulju posađenom u samom srcu najofucanijeg dela Holivuda, samo nekoliko blokova udaljenog od daleko poznatijeg „Kineskog teatra“ Sida Graumana.

Fransin Jork je rođena kao Fransin Jerić, u Minesoti, od majke Srpkinje i oca Slovenca.

Pripadala je specijalnoj klasi glumica: seksepilnim starletama koje su dobile šansu na osnovu svoje fizičke privlačnosti. Ove žene obično imaju relativno kratke karijere: kada napune 40, one odlaze u „starosnu penziju“. Vrlo mali broj uspeva da na polovini svog životnog veka napravi zaokret i dobije karakterne uloge. Ali Fransin je igrala seks-bombu do samog kraja i, za razliku od nekih njenih koleginica, uspela je da to uradi bez prelaženja granice ukusa. Prema njenom biografu, Dejvidu Šekteru, ostala je „glamurozna lepotica koja je prisustvovala holivudskim događajima i priređivala posećene zabave; za njom su se okretale glave čak i u njenoj 80. godini“. Skorašnje fotografije kao da verifikuju ovu tvrdnju.

Mia Ćertić