Од просјачења до убиства

У но­вем­бру 2014. го­ди­не, ка­да су де­ча­ци од 11 и 12 го­ди­на на­ср­ну­ли на књи­жев­ни­ка По­по­ва ка­ко би му оте­ли па­ре, њи­хо­ва ста­ри­ја бра­ћа Д. Н. и Ђ. Н. би­ли су шти­ће­ни­ци Вас­пит­но-по­прав­ног до­ма у Кру­шев­цу где су до­спе­ли због по­чи­ње­них кри­вич­них де­ла имо­вин­ских де­ли­ка­та и на­сил­ни­штва.

„Ови мом­ци пр­о­ве­ли су у до­му ви­ше од три и по го­ди­не, али од пр­вог до по­след­њег да­на од­би­ја­ли су би­ло ка­кав вид са­рад­ње. До­шли су као из­у­зет­но за­пу­ште­на де­ца, по­ро­ди­ца то­ком њи­хо­вог бо­рав­ка ни­је има­ла кон­такт ни с њи­ма ни с над­ле­жни­ма у до­му. Они ни­кад ни­су пра­ви­ли пр­о­бле­ме, али ни­јед­ног тре­нут­ка ни­су ко­ри­сти­ли по­год­ност из­ла­ска ни­ти је њи­хо­во по­на­ша­ње би­ло та­кво да би сте­кли усло­ве да иза­ђу”, ка­же за наш лист са­го­вор­ник бли­зак ис­тра­зи.

Ове тврд­ње по­ку­ша­ли смо да пр­о­ве­ри­мо у кру­ше­вач­ком Вас­пит­но-по­прав­ном до­му, из ко­јег су бра­ћа осум­њи­че­на за уби­ство, ка­ко не­зва­нич­но са­зна­је­мо, оти­шла пре не­што ви­ше од го­ди­ну да­на. Ме­ђу­тим, Иван Ми­ја­и­ло­вић, управ­ник ове уста­но­ве, ка­же за наш лист да ни­ко од над­ле­жних не мо­же да го­во­ри о би­ло ко­јем шти­ће­ни­ку ко­ји је на­пу­стио дом јер им чу­ва­ње њи­хо­вог иден­ти­те­та на­ла­же за­кон.

Дво­ји­ца ухап­ше­не бра­ће од нај­ра­ни­јег де­тињ­ства при­во­ђе­на су због кра­ђа, али и на­сил­ни­штва. По­ти­чу из по­ро­ди­це ко­ја има сед­мо­ро де­це, а по ре­чи­ма над­ле­жних сви они су од нај­ма­њег уз­ра­ста за­не­ма­ри­ва­ни. По­сле ис­пи­ти­ва­ња на­па­да на по­зна­тог књи­жев­ни­ка ко­ји је не­дав­но пре­ми­нуо, по­ка­за­ло се да мла­ђој бра­ћи ухап­ше­них мла­ди­ћа ово си­ле­џиј­ство ни­је би­ло пр­во, да су и ра­ни­је мал­тре­ти­ра­ли ста­ре љу­де, а јед­на од њи­хо­вих жр­та­ва је убр­зо по­сле на­па­да умр­ла. Ро­ди­те­љи осум­њи­че­них мла­ди­ћа, али и њи­хо­ве бра­ће због ко­јих се пре две и по го­ди­не у на­шој зе­мљи во­ди­ла жуч­на по­ле­ми­ка да ли тре­ба спу­сти­ти ста­ро­сну гра­ни­цу по ко­јој по­чи­ни­о­ци кри­вич­них де­ла од­го­ва­ра­ју за сво­је по­ступ­ке ис­под 14 го­ди­на, те­ра­ли су сво­ју де­цу да пр­о­сја­че и кра­ду. Због за­не­ма­ри­ва­ња де­це би­ли су и осу­ђе­ни на за­твор­ску ка­зну од че­ти­ри го­ди­не.

Да ли је др­жа­ва у слу­ча­ју ове по­ро­ди­це за­ка­за­ла? Ла­и­ци сма­тра­ју да су над­ле­жни мо­ра­ли нео­д­го­вор­ним ро­ди­те­љи­ма да оду­зму де­цу, док упу­ће­ни у прав­ну пр­о­бле­ма­ти­ку ис­ти­чу да је ов­де за­та­ји­ла је основ­на ће­ли­ја дру­штва – по­ро­ди­ца, а да си­стем ко­ји се стро­го при­др­жа­ва сло­ва за­ко­на не­ка­да не мо­же да по­мог­не.

„Зна­мо це­лу по­ро­ди­цу, њи­хо­ва де­ца, па и ова два мла­ди­ћа, до­ла­зи­ла су сво­је­вре­ме­но код нас у при­хва­ти­ли­ште и би­ла су пот­пу­но за­не­ма­ре­на. Отац их је го­ди­на­ма зло­ста­вљао и ис­ко­ри­шћа­вао, те­рао да пр­о­се, а они су чи­ни­ли кри­вич­на де­ла. Кад год су над­ле­жни до­ла­зи­ли на при­ја­вље­ну адре­су, утвр­ди­ли би да се по­ро­ди­ца пре­се­ли­ла, на тај на­чин је отац из­бе­га­вао санк­ци­је”, ка­же за „По­ли­ти­ку” Да­ни­је­ла Стај­ко­вић, ру­ко­во­ди­лац При­хва­ти­ли­шта за де­цу Бе­о­град.

Си­стем је, по ње­ним ре­чи­ма, био не­мо­ћан у слу­ча­ју ове по­ро­ди­це.

„Учи­ње­но је све по за­ко­ну, али ка­да не­ма вас­пи­та­ња у по­ро­ди­ци и ка­да су де­ца уче­на по пот­пу­но по­гре­шном мо­де­лу по­на­ша­ња, не­ка­да их не мо­же­те вра­ти­ти на пра­ви пут. Де­ша­ва­ло се да не­ко вре­ме пр­о­ве­ду код нас, а за­тим се вра­те у по­ро­ди­цу и због не­га­тив­ног али пре­ве­ли­ког ути­ца­ја ро­ди­те­ља на њих, вра­ћа­ли су се пр­о­сја­че­њу”, ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

По­сто­је по­ро­ди­це у ко­ји­ма су де­ца од нај­ма­њих но­гу уче­на да кра­ду али и да бу­ду на­сил­на, об­ја­шња­ва Стај­ко­ви­ће­ва.

„То је не­ка­да бор­ба с ве­тре­ња­ча­ма и си­стем ја­ко те­шко у та­квим слу­ча­је­ви­ма пр­о­на­ла­зи ре­ше­ње. По пра­ви­лу та­кве по­ро­ди­це од­лич­но зна­ју да ко­ри­сте сво­је при­ви­ле­ги­је, а по за­ко­ну не сме­мо да угро­жа­ва­мо деч­ја пра­ва. Де­ша­ва се да чим иза­ђу из на­ше уста­но­ве ро­ди­те­љи тра­же од њих да се вра­те кри­ми­на­лу ко­ји то­ком њи­хо­вог од­ра­ста­ња по­ста­је све те­жи”, ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца.

По за­ко­ну де­те се не ша­ље у по­прав­ни дом ка­да по­чи­ни јед­но кри­вич­но де­ло, већ ви­ше њих. У ме­ђу­вре­ме­ну над­ле­жни по­зи­ва­ју ро­ди­те­ље с иде­јом да за­јед­но по­мог­ну де­ци, али се по­не­кад ис­по­ста­ви да ро­ди­те­љи има­ју дру­га­чи­ји став и да зло­у­по­тре­бља­ва­ју соп­стве­ну де­цу. 

„У на­шем за­во­ду бо­ра­ви­ли су де­ча­ци ко­ји су на­па­ли Ра­шу По­по­ва, мла­ђи је због го­ди­на остао ду­же и по­чео је да по­ка­зу­је ин­те­ре­со­ва­ње за шко­лу, чак је по­сти­зао и од­лич­не ре­зул­та­те. Али, ка­да су ње­го­ва ста­ри­ја бра­ћа до­шла из кру­ше­вач­ког до­ма по­че­ли су да вр­ше при­ти­сак на ње­га и вр­ло бр­зо је по­пу­стио у све­му. Њи­хов ути­цај, јед­но­став­но, био је пре­ве­ли­ки. Да­нас се оба де­ча­ка на­ла­зе у кру­ше­вач­ком вас­пит­но-по­прав­ном до­му и та­мо су ре­ла­тив­но за­шти­ће­на”, ка­же за „По­ли­ти­ку” Дра­ган Ро­ло­вић, ди­рек­тор За­во­да за вас­пи­та­ње де­це и омла­ди­не Бе­о­град.

Он, ме­ђу­тим, твр­ди да су ова­кви екс­трем­ни слу­ча­је­ви ма­ло­број­ни и да је да­ле­ко ви­ше де­це ко­ја се вра­те на пра­ви пут, са­мо су она за дру­штво не­при­мет­на.