Кад Ђур­ђев­дан ми­ри­ше на ра­дост

И не­зва­ни го­сти ју­че су би­ли до­бро­до­шли на про­сла­ву Ђур­ђев­да­на у Ма­рин­ко­вој ба­ри. Иза ка­пи­ја оки­ће­них зе­ле­ним вен­чи­ћи­ма ши­ри­ла се пра­знич­на ра­дост. Цео со­как Ја­ше Иг­ња­то­ви­ћа, од­вај­ка­да на­ста­њен Ро­ми­ма, ми­ри­сао је на пе­че­ну јаг­ње­ти­ну. Уз огра­ду по­ро­ди­це Стан­чић на­сло­њен ра­жањ, а на­сред авли­је жар и пе­пео, по ње­му де­ца џа­ра­ју пру­том.

„Са­бра­ло се на тр­пе­зи и сла­но и слат­ко јер овај пра­зник нам је јед­ном у го­ди­ни, па смо ште­де­ли да из­не­се­мо нај­бо­ље што има­мо”, ка­жу мно­го­број­ни Стан­чи­ћи, ну­де­ћи нас сар­ми­цом од зе­ља. Са­мо за ову при­ли­ку нај­вич­ни­ја же­на у до­ма­ћин­ству пра­ви ки­се­ло мле­ко. Њи­ме се уку­ћа­ни ма­жу по обра­зи­ма, а он­да га и је­ду – от­кри­ва­ју нам је­дан од оби­ча­ја до­ма­ћи­ни.

Ми­ро­слав, гла­ва по­ро­ди­це, за­у­зео ме­сто под про­зо­ром и ћут­ке над­гле­да да ли се сва­ко др­жи свог за­ду­же­ња. Сна­ја Сла­ђа­на мај­стор је за тор­ту, а да би ку­ћа бли­ста­ла ру­ка­ве су за­вр­ну­ле и не­ве­сте Ол­га, Сла­ви­ца и Љи­ља. Кад је све по­сло­ве рас­по­ре­ди­ла, све­кр­ва На­та­ли­ја има­ла је при­ли­ку са­мо да по­хва­ли су­пру­ге сво­јих си­но­ва Де­ја­на, Дра­га­на и Сто­ја­на.

И у то­ме ста­ра мај­ка ни­је ште­де­ла ре­чи. „Сре­ћу сло­гом при­зи­ва­мо”, ка­же На­та­ли­ја, па за­кљу­чу­је да јој је до­бар знак за успе­шну го­ди­ну и то што се код ње, бог­зна ка­ко, об­ре­ла но­ви­нар­ска еки­па. „И зо­ром да сте до­шли не би­сте нам сме­та­ли. Ми смо у пет са­ти уста­ли. Оку­па­ли се и ва­тру под ра­жањ за­ло­жи­ли. До по­дне­ва нам је ти­ха пе­сма, јер још за­вр­ша­ва­мо по­сло­ве, а ка­ко дан од­ми­че и фа­ми­ли­ја при­сти­же та­ко и свир­ка и пе­сма до иза по­но­ћи од­је­ку­ју”, об­ја­шња­ва до­ма­ћи­ца, ко­јој су узда­ни­ца уну­чи­ћи Ма­ја, На­та, Да­ни­јел и Де­јан.

За њих ова ве­се­ла тут­ња­ва има по­себ­ну драж. По­ма­жу шта зна­ју – пе­ру и бри­шу су­до­ве, рас­кла­ња­ју ства­ри по дво­ри­шту, али нај­ви­ше за­гле­да­ју у фо­то­а­па­рат, па он­да ухва­ће­ни у објек­ти­ву на­шег ре­пор­те­ра сти­дљи­во ру­ка­ма за­кла­ња­ју ли­це. За­хвал­ност што смо би­ли њи­хо­ви го­сти, ка­жу, ду­гу­ју свом дру­га­ру Кри­сти­ја­ну Кам­бе­ро­ви­ћу (12) ко­ји нас је срео на ули­ци и упу­тио та­мо где све пу­ца од сла­вља. И у то­ме ни­је по­гре­шио.

А бо­га­то се сла­ви­ло и не­што да­ље од ове бе­о­град­ске че­твр­ти, у на­се­љу Ма­ли Лон­дон, код Пан­че­ва. Та­ко је зе­то­ве и све до­бро­на­мер­ни­ке ка­ко ђур­ђев­дан­ски оби­ча­ји на­ла­жу оку­пио Јо­ван Ла­за­ре­вић, са же­љом да с про­ле­ћем да­ни бу­ду плод­ни и род­ни.