Парада као порука

Овогодишња Парада победе, 72. којом се обележава крај Другог светског рата и коначан крах Хитлерове нацистичке Немачке (1945), иако није јубиларна и неће јој присуствовати гомила светских лидера, привлачи неподељену пажњу стручњака специјализованих за ратовање и слична масовна разарања и уморства. Инжењери и конструктори ће помно загледати сваки, и најситнији, детаљ, сваки ракетни лафет, линију трупа авиона, сваку топовску цев, реденик на пушци, сваки електронски склоп, шраф или нитну, а све у покушају да одгонетну ватрену моћ, прецизност и убојитост приказаног наоружања. Биће ту и лажних детаља, убачених с циљем да заинтересоване посматраче наведу на погрешне закључке… Али, паре које се данас добијају продајом наоружања широм наше планете вреде сваку пажњу и дозвољавају употребу свакојаких трикова.

Други моменат који ће многим посматрачима свакако бити интересантан јесте: колико је цивилна производња усаглашена са војном, колико је прати и колико може да јој допринесе. Поменуте електронске склопове, шрафове и нитне не смишљају само конструктори у лабораторијама произвођача најсофистициранијег наоружања. Велики део решења долази из истраживачких центара који немају никакве везе са технологијом ратовања, али и те како лако и брзо налазе своју употребу управо у тој области. Компатибилност цивилне и војне производње један је од главних елемената у одбрамбеној стратегији сваке озбиљне државе.

Обнова војноиндустријског комплекса један је од најважнијих циљева руског руководства практично од времена када је председник Путин потпуно стабилизовао структуре власти, добрано нарушене у време владавине Бориса Јељцина. Како преносе руски медији, управо је војна индустрија по традицији била локомотива развоја и цивилног сектора, омогућавала отварање специјализованих школа, факултета и института. Овим послом у Русији руководи Војнонаучни комитет, који корене вуче још из давне 1763. године, када се на двору царице Катарине Друге кренуло са систематском анализом историје ратовања и разрадом препорука за адекватно деловање армије у различитим околностима, не само на бојном пољу.

Оно што сутрашњу параду такође чини посебном јесте чињеница да се она дешава у тренутку када се свет поново нашао на ивици сукоба широких размера. Упркос надањима недобронамерних, то не значи и повратак у класичан „хладни рат”, који је нашу цивилизацију претходних деценија држао у атмосфери константне напетости. Данашња збивања широм планете најчешће и не захтевају директну употребу авијације, тенкова или тешке артиљерије, а још мање стотина хиљада војника „спремних да положе своје животе за отаџбину”. Много шта се решава мањим, појединачним акцијама, врло сличним све учесталијим нападима терориста. Јер, како се испоставило, страх је убојитији од сваког метка. Тако гледано, свака војна парада данас, у ствари, представља – тренутак за опуштање.

Дефиле на Црвеном тргу показаће и да је руска армија, после председника Путина, институција у коју житељи највеће државе на свету имају највише поверења. Ово је веома важно, посебно у оквирима европског континента, пошто су армије осталих земаља, олако препуштене НАТО-у, практично изгубиле „народни одбрамбени карактер” и претвориле се у истурена одељења армије САД, чија команда је, углавном, у рукама људи из Вашингтона или Брисела, а о којима се зна мало или готово ништа. Управо та разлика је, како наводе познаваоци, кључни моменат који је руској (и совјетској) армији увек обезбеђивао темељ за стално обнављање. Чак и после највећих битака, па и привремених пораза.

Спремност на одбрану земље и интереса њених житеља биће главна порука са овогодишње параде. Наравно, провући ће се ту и већ овештала теза да се ти интереси бране и подаље од сопствених граница, свуда где се најави опасност. Али то је принцип којим се НАТО већ деценијама руководи и који свакако заслужује адекватан одговор. Тренутно ангажовање оружаних снага РФ у Сирији то на најбољи начин илуструје.

И на крају, ништа мање важно, овогодишња парада, као и све сличне у другим државама, и поред помпе која их прати, показаће сву бесмисленост ратовања као људске делатности. Јер силан новац уложен у производњу најсофистициранијег наоружања сигурно би могао да нађе бољу примену у социјалној сфери, а мозгање армијских научника и конструктора сигурно би било много корисније уколико би се усмерило на побољшање па и продужење људског живота.