Погрешан датум

Што се дру­га Ти­та ти­че, ње­му је да­нас све­јед­но, а по­ве­зи­ва­ње 25. ма­ја с ње­го­вим ли­ком, де­лом и ро­ђен­да­ном, иона­ко је би­ло исто­риј­ска гре­шка. Још јед­на у ни­зу.

На при­мер, Пр­ва про­ле­тер­ска бри­га­да је осно­ва­на 21. де­цем­бра 1941. го­ди­не, али ка­ко се тај дан по­кла­пао с не­ким Ха­зја­ни­но­вим ју­би­ле­јом то је да­тум по­ме­рен, па се Дан ар­ми­је обе­ле­жа­вао дан ка­сни­је. Не­ма ве­зе. Што се ка­же, и вук сит, и ов­це на бро­ју, а доц­ни­је, ка­да смо се са­свим раз­и­шли, да се вра­ћа­мо на та­чан да­тум ни­је би­ло згод­но јер би се по­ми­сли­ло да смо скло­ни кри­во­тво­ре­њу соп­стве­не исто­ри­је. А ипак, о то­ме је јав­ност упо­зна­та тек кад је Вла­ди­мир Де­ди­јер 1969. го­ди­не об­ја­вио оно сво­је чу­ве­но де­ло „Из­гу­бље­на бит­ка Јо­си­фа Ви­са­ри­о­но­ви­ча”.

Да дан го­ре-до­ле ни­је ве­ли­ка гре­шка по­ка­за­ло се ка­сни­је и на мно­го озбиљ­ни­јем слу­ча­ју.

Дан мла­до­сти смо сла­ви­ли 25. ма­ја јер се по­кла­пао с ро­ђен­да­ном дру­га Ти­та, а као што се пам­ти, он је био ве­чи­ти омла­ди­нац. Мла­ди су му то­га да­на при­ре­ђи­ва­ли тра­ди­ци­о­нал­не сле­то­ве на Ста­ди­о­ну ЈНА и до­но­си­ли шта­фе­те, а ста­ри­ји не­што вред­ни­је по­кло­не. Али, та­ман кад смо се уигра­ли и уобро­чи­ли, не­ко је иш­че­пр­као да је Јо­сип Броз ро­ђен дан ра­ни­је. Ку­ку и ле­ле! И од­мах је „из­на­ђе­но ре­ше­ње”, па је 24. мај про­гла­шен за – Дан цве­ћа! Тек ко­ли­ко да не про­ђе нео­бе­ле­жен, да се до­жи­вот­ни пред­сед­ник не осе­ти од­ба­че­ним. Та­ко су 24. и 25. мај по­ста­ли не­што као со­ци­ја­ли­стич­ки и са­мо­у­прав­ни Бад­њи дан и Бо­жић. Не­раз­двој­ни у ми­сли­ма и осе­ћа­њи­ма.

Мо­гао би се са­мо за­ми­сли­ти очај у ко­ји су за­па­ли ор­га­ни­за­то­ри сле­то­ва и зми­јо­ли­ких шта­фет­них ту­ра ка­да је ко­нач­но уста­но­вље­но да је ЈБТ за­пра­во ро­ђен 7. свиб­ња, од­но­сно ма­ја! И шта би, не­срећ­ни­ци, да је ро­ђен дан ра­ни­је, на Ђур­ђев­дан?!

Дан мла­до­сти је уста­но­вљен тек 1953, а шта­фе­те су му се још од 1945. го­ди­не до­но­си­ле на но­ге, пред Бе­ли двор. А, да је реч о „ви­шим ин­те­ре­си­ма” мо­гло се за­кљу­чи­ти на осно­ву чи­ње­ни­це да је шта­фе­та но­ше­на уоко­ло осам го­ди­на по­сле сла­вље­ни­ко­ве смр­ти, с тим што је та ма­ни­фе­ста­ци­ја мор­бид­но на­зва­на „И по­сле Ти­та – Ти­то”. То ни­је би­ла иде­о­ло­шка за­сле­пље­ност ни­ти не­кро­фи­ли­ја, већ озби­љан би­знис! И та­ко све до 1988. го­ди­не, ка­да је Са­вез со­ци­ја­ли­стич­ке омла­ди­не Ју­го­сла­ви­је ко­нач­но раз­ју­рио тај цир­кус.

До­бро, би­ло је су­лу­до но­си­ти по­кло­не и по­здра­ве по­кој­ни­ку, али је у истом па­ке­ту уки­нут и Дан мла­до­сти! А, ни­је тре­ба­ло. Мла­ди ни­ка­да не би зах­те­ва­ли да то бу­де не­ра­дан дан (по узо­ру на Дан ра­да). На­про­тив, ва­пи­ли би за по­слом, као што то и ина­че чи­не. Увре­ђе­ни и очај­ни, мно­ги су оти­шли ко­је­ку­да, тр­бу­хом за кру­хом. Или бар да смо га по­ме­ри­ли на та­чан да­тум, па да га не­ки обе­ле­жа­ва­ју због успо­ме­не на Јо­си­па Бро­за Ти­та, а не­ки као дру­ги дан Ђур­ђев­да­на, јед­не од нај­че­шћих кр­сних сла­ва у Ср­ба.

Због то­га, уме­сто да про­сла­вља­мо Дан мла­до­сти, ми сва­ког 1. ок­то­бра обе­ле­жа­ва­мо Дан ста­ро­сти. Па ко­ли­ко по­жи­ви­мо...