Pogrešan datum

Što se dru­ga Ti­ta ti­če, nje­mu je da­nas sve­jed­no, a po­ve­zi­va­nje 25. ma­ja s nje­go­vim li­kom, de­lom i ro­đen­da­nom, iona­ko je bi­lo isto­rij­ska gre­ška. Još jed­na u ni­zu.

Na pri­mer, Pr­va pro­le­ter­ska bri­ga­da je osno­va­na 21. de­cem­bra 1941. go­di­ne, ali ka­ko se taj dan po­kla­pao s ne­kim Ha­zja­ni­no­vim ju­bi­le­jom to je da­tum po­me­ren, pa se Dan ar­mi­je obe­le­ža­vao dan ka­sni­je. Ne­ma ve­ze. Što se ka­že, i vuk sit, i ov­ce na bro­ju, a doc­ni­je, ka­da smo se sa­svim raz­i­šli, da se vra­ća­mo na ta­čan da­tum ni­je bi­lo zgod­no jer bi se po­mi­sli­lo da smo sklo­ni kri­vo­tvo­re­nju sop­stve­ne isto­ri­je. A ipak, o to­me je jav­nost upo­zna­ta tek kad je Vla­di­mir De­di­jer 1969. go­di­ne ob­ja­vio ono svo­je ču­ve­no de­lo „Iz­gu­blje­na bit­ka Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča”.

Da dan go­re-do­le ni­je ve­li­ka gre­ška po­ka­za­lo se ka­sni­je i na mno­go ozbilj­ni­jem slu­ča­ju.

Dan mla­do­sti smo sla­vi­li 25. ma­ja jer se po­kla­pao s ro­đen­da­nom dru­ga Ti­ta, a kao što se pam­ti, on je bio ve­či­ti omla­di­nac. Mla­di su mu to­ga da­na pri­re­đi­va­li tra­di­ci­o­nal­ne sle­to­ve na Sta­di­o­nu JNA i do­no­si­li šta­fe­te, a sta­ri­ji ne­što vred­ni­je po­klo­ne. Ali, ta­man kad smo se uigra­li i uobro­či­li, ne­ko je iš­če­pr­kao da je Jo­sip Broz ro­đen dan ra­ni­je. Ku­ku i le­le! I od­mah je „iz­na­đe­no re­še­nje”, pa je 24. maj pro­gla­šen za – Dan cve­ća! Tek ko­li­ko da ne pro­đe neo­be­le­žen, da se do­ži­vot­ni pred­sed­nik ne ose­ti od­ba­če­nim. Ta­ko su 24. i 25. maj po­sta­li ne­što kao so­ci­ja­li­stič­ki i sa­mo­u­prav­ni Bad­nji dan i Bo­žić. Ne­raz­dvoj­ni u mi­sli­ma i ose­ća­nji­ma.

Mo­gao bi se sa­mo za­mi­sli­ti očaj u ko­ji su za­pa­li or­ga­ni­za­to­ri sle­to­va i zmi­jo­li­kih šta­fet­nih tu­ra ka­da je ko­nač­no usta­no­vlje­no da je JBT za­pra­vo ro­đen 7. svib­nja, od­no­sno ma­ja! I šta bi, ne­sreć­ni­ci, da je ro­đen dan ra­ni­je, na Đur­đev­dan?!

Dan mla­do­sti je usta­no­vljen tek 1953, a šta­fe­te su mu se još od 1945. go­di­ne do­no­si­le na no­ge, pred Be­li dvor. A, da je reč o „vi­šim in­te­re­si­ma” mo­glo se za­klju­či­ti na osno­vu či­nje­ni­ce da je šta­fe­ta no­še­na uoko­lo osam go­di­na po­sle sla­vlje­ni­ko­ve smr­ti, s tim što je ta ma­ni­fe­sta­ci­ja mor­bid­no na­zva­na „I po­sle Ti­ta – Ti­to”. To ni­je bi­la ide­o­lo­ška za­sle­plje­nost ni­ti ne­kro­fi­li­ja, već ozbi­ljan bi­znis! I ta­ko sve do 1988. go­di­ne, ka­da je Sa­vez so­ci­ja­li­stič­ke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je ko­nač­no raz­ju­rio taj cir­kus.

Do­bro, bi­lo je su­lu­do no­si­ti po­klo­ne i po­zdra­ve po­koj­ni­ku, ali je u istom pa­ke­tu uki­nut i Dan mla­do­sti! A, ni­je tre­ba­lo. Mla­di ni­ka­da ne bi zah­te­va­li da to bu­de ne­ra­dan dan (po uzo­ru na Dan ra­da). Na­pro­tiv, va­pi­li bi za po­slom, kao što to i ina­če či­ne. Uvre­đe­ni i očaj­ni, mno­gi su oti­šli ko­je­ku­da, tr­bu­hom za kru­hom. Ili bar da smo ga po­me­ri­li na ta­čan da­tum, pa da ga ne­ki obe­le­ža­va­ju zbog uspo­me­ne na Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, a ne­ki kao dru­gi dan Đur­đev­da­na, jed­ne od naj­če­šćih kr­snih sla­va u Sr­ba.

Zbog to­ga, ume­sto da pro­sla­vlja­mo Dan mla­do­sti, mi sva­kog 1. ok­to­bra obe­le­ža­va­mo Dan sta­ro­sti. Pa ko­li­ko po­ži­vi­mo...