Активност зауздава старост

Јер, већ да­нас го­то­во 65 од­сто свих осо­ба са по­ре­ме­ћа­ји­ма ви­да има 50 или ви­ше го­ди­на. Све то је, ка­ко на­по­ми­ње На­де­жда Са­та­рић, из Удру­же­ња „Ами­ти”, ве­ли­ки иза­зов не са­мо за ста­ри­је, већ и за њи­хо­ве по­ро­ди­це и дру­штво.

– Ве­ли­ки је при­ти­сак на си­сте­ме збри­ња­ва­ња ста­ри­јих, ко­ји су не­до­вољ­ни, по­себ­но кад је реч о услу­га­ма ва­нин­сти­ту­ци­о­нал­не за­шти­те. Мно­ги­ма је по­тре­бан не­ки об­лик ду­го­роч­не не­ге, по­моћ у ку­ћи, услу­га ге­рон­то­до­ма­ћи­це, бри­ге ло­кал­не за­јед­ни­це, што укљу­чу­је и не­гу у уста­но­ва­ма за сме­штај и ду­жи бо­ра­вак у бол­ни­ци. Ка­па­ци­те­ти за обез­бе­ђи­ва­ње ових услу­га код нас су ве­о­ма скром­ни, као и ма­те­ри­јал­не мо­гућ­но­сти ста­ри­јих да услу­ге ку­пе на сло­бод­ном тр­жи­шту. Оту­да су ве­о­ма ва­жне кре­а­тив­не и ре­кре­а­тив­не ак­тив­но­сти ста­ри­јих осо­ба, од­но­сно ак­тив­но ста­ре­ње ста­нов­ни­штва. Оно мо­же до­при­не­ти бо­љем здра­вљу и ква­ли­тет­ни­јем жи­во­ту у по­зним го­ди­на­ма – на­по­ми­ње Са­та­ри­ће­ва, до­да­ју­ћи да ак­тив­но ста­ре­ње под­ра­зу­ме­ва бор­бу про­тив со­ци­јал­ног ис­кљу­чи­ва­ња, ак­тив­но уче­шће у дру­штву. Фи­зич­ке ак­тив­но­сти уме­ре­ног ин­тен­зи­те­та по­ма­жу да се од­ло­же или пре­ве­ни­ра­ју не­ке хро­нич­не бо­ле­сти, а мо­гу има­ти и те­ра­пе­ут­ски ефе­кат. Сма­њу­ју ри­зик од па­до­ва и пре­ло­ма ко­ји су че­сти у ду­бо­кој ста­ро­сти, по­бољ­ша­ва­ју рас­по­ло­же­ње и сма­њу­ју де­пре­си­ју, по­ве­ћа­ва­ју ни­во оче­ки­ва­ња од жи­во­та.

– Ис­тра­жи­ва­ња по­ка­зу­ју да ре­дов­на фи­зич­ка ак­тив­ност сма­њу­је ри­зик од бо­ле­сти ср­ца и крв­них су­до­ва, као и ри­зик на­стан­ка ди­ја­бе­те­са. Чак и ка­да љу­ди већ има­ју не­ку од ових бо­ле­сти, они мо­гу има­ти ко­ри­сти од фи­зич­ке ак­тив­но­сти. За ста­ри­је је по­себ­но зна­чај­но да усво­је ак­ти­ван стил жи­во­та ка­ко би се осе­ћа­ли ма­ње изо­ло­ва­но од око­ли­не. Са­мо кроз рад и сво­ју стал­ну по­зи­тив­ну ак­тив­ност, чо­век мо­же да ис­пу­ња­ва основ­ни и крај­њи сми­сао свог жи­во­та – на­по­ми­ње На­де­жда Са­та­рић. 

Да је фи­зич­ка ак­тив­ност мо­ћан фак­тор ко­јим чо­век мо­же кон­тро­ли­са­но ути­ца­ти на про­цес ста­ре­ња не­дав­но је по­твр­ди­ла и др Га­бри­је­ла Кра­гу­је­вић, про­фе­сор фи­зич­ке кул­ту­ре у пен­зи­ји, ко­ја је на три­би­ни на Фе­сти­ва­лу здра­вља го­во­ри­ла о зна­ча­ју фи­зич­ке кул­ту­ре и ак­тив­но­сти за здра­во и ху­ма­но ста­ре­ње. Пред­ло­жи­ла је ста­ри­ји­ма да сва­ки дан иза­ђу из ку­ће и на­пра­ве шет­њу од три-че­ти­ри ки­ло­ме­тра у при­ро­ди.

– До­бро је упра­жња­ва­ти пли­ва­ње и ра­ди­ти ве­жбе об­ли­ко­ва­ња, али не тре­ба их ра­ди­ти у ду­бо­ком прет­кло­ну, од­но­сно у ду­бо­ком са­ви­ја­њу гла­ве пре­ма тлу. Не сме­ју се из­во­ди­ти ве­жбе ко­је се не мо­гу кон­тро­ли­са­ти, као што су те­нис, од­бој­ка, фуд­бал, ски­ја­ње, во­жња би­ци­кла у јав­ном про­сто­ру, већ соб­ног – об­ја­сни­ла је Кра­гу­је­ви­ће­ва, и под­се­ти­ла да сва­ка фи­зич­ка ак­тив­ност ове вр­сте мо­же да се ра­ди са­мо уз кон­сул­та­ци­ју и одо­бре­ње ле­ка­ра. 

У тре­ћем до­бу не тре­ба од­у­ста­ти од сво­јих сно­ва и тре­ба што ви­ше га­ји­ти ин­те­ре­со­ва­ња. Бран­ка Ри­бар-Бра­јић, пре­во­ди­лац у пен­зи­ји, от­кри­ла је да је кон­стан­та ње­ног жи­во­та то да јој ни­ка­да ни­је до­сад­но.

– Жи­вот у тре­ћем до­бу не мо­ра би­ти гла­му­ро­зан, али мо­же би­ти са­др­жа­јан. Хо­би су ми пу­то­ва­ња, уче­ње стра­них је­зи­ка, пи­са­ње, ба­вље­ње му­зи­ком… – от­кри­ла је она.