Диктат-ура

Како године пролазе, човек се са све већом носталгијом присећа ране младости. Тако се мени ових мајских дана 2017. све чешће у мисли враћа мај 1997. кад сам био бруцош сарајевског Филозофског факултета и кад ми је највећи проблем у животу био испит из „Савременог енглеског језика I” познатији као „Морфологија”. То је био једини испит који се није могао пренети на другу годину и од кога је зависило да ли ћеш успешно да завршиш прву или ћеш морати да је обнављаш. Обнова године није била тривијална ствар пошто је то у пракси значило да не можеш више да одгађаш војну обавезу, а у непосредно постратној Босни војни рок није баш представљао најлепшу могућу перспективу. Испит је био тежак и само му је писмени део трајао четири сата а састојао се из четири сегмента: најпре диктат, па писање есеја, па превод енглеског текста на „заједнички” (како би данас политички коректно рекли паметни и књишки људи, потписници фамозне декларације) те на крају превод текста са „заједничког” на енглески. Ако паднеш на диктату, међутим, ово после ти ни не прегледају. Један колега је тај први сат испита прозвао „диктат-ура”. (Диктат је морао да чита изворни говорник енглеског језика, а мојој генерацији је то радио високи службеник УН кога сам седам-осам година касније видео на телевизији као сведока на суђењу Слободану Милошевићу, али то су већ неки романескни моменти...)

Писац и новинар

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ