Забава која је устоличила фестивале

Ако је џез уметничка форма, шта је онда рокенрол? И зашто многи сматрају да је рокенрол само тренд, нешто што ће брзо изаћи из моде? Око ових питања „ломили су копља” једне ноћи, пре равно пола века, Пол Макартни, музички продуцент Лу Адлер, и Џон и Мишел Филипс, из састава „Мамас енд папас”, у кући њихове колегинице из бенда Кес Елиот.

И све време мислили су о „Монтереј џез” фестивалу, који се од 1958. године одржавао у месташцу Монтереј, у Калифорнији, и окупљао највећа џез имена, од Били Холидеј и Луиса Армстронга, преко Дјука Елингтона, до Сонија Ролинса и Дизија Гилеспија. И око три ујутру, синуло им је да и рокенрол треба да има једну овакву светковину...

Одлучили су да направе први велики рок фестивал који ће показати да музика не треба само да забавља већ и да едукује и уједињује. Биће то тродневни фестивал добротворног карактера. Али, имали су само шест недеља да га спреме...

Упркос ентузијазму Џона Филипса, његова супруга и колегиница из бенда Мишел, сматрала је то сулудом идејом. „Како ће сви ти музичари доћи тамо, како ћемо их платити, и како нешто и зарадити”, сећала се за „Њујорк тајмс” своје скепсе. А притом, фестивал, назван „Монтереј интернешенел поп” био је амбициозно смишљен, са 32 имена која ће публици представити савремени рокенрол, фолк-рок, прогресивну музику, блуз, индијску музику... И наступиће бесплатно. Али, требало их је наћи.

Групе из Лос Анђелеса „Брдси” и „Бафало спрингфилд” пристали су одмах да наступе, као и Отис Рединг. Макартни је препоручио Џимија Хендрикса, а „Сајмон и Гарфанкл” и „Мамас енд папас” су се подразумевали. Било је логично да свирају и групе из Сан Франциска. Избор је пао на „Биг брадер компани” са Џенис Џоплин, „Џеферсон ерплејн” и „Грејтфул дед”.

Хендрикс, који је тада своје име, уместо у родној Америци, градио у Лондону, имао је на овом фестивалу „ватрено крштење”. И, према сведочењима, „запалио” је гитару и опчинио публику. Џенис Џоплин, управо захваљујући наступу на „Монтереју”, добила је дискографски уговор са „Колумбија рекордсом”. Отис Рединг, колико год врстан певач био, дотад је наступао искључиво пред црном публиком и прави пробој је доживео тек након фестивала, као и инострана имена која су наступила у месташцу јужно од Сан Франциска, попут Индијца Равија Шанкара, или Британца Ерика Бардона са „Енималсима”. Енергична свирка земљака из групе „Ху”, са ломљењем гитаре и бубњева, оставила је публику без даха.

„Било је сјајно бити тамо. И сви су били у Монтереју – сви осим ’Битлса’”, изјавио је недавно за „Њујорк тајмс” Фил Леш из „Грејтфул деда”, сећајући се и џем-сешна у бекстејџу, где га је Хендрикс срамежљиво упитао да ли може да седи на његовој бас-гитари. Леш је признао да његов бенд и није одржао сјајну свирку. Разлог је једноставан: „По редоследу, ставили су нас у ’сендвич’ између Хендрикса и бенда ’Ху’. Па, ко ће се још сећати групе која је свирала између имена која су ’растурила’?”  

Током три дана (16–18. јун) фестивалским простором „протутњало” је готово 100.000 људи и „Монтереј поп” дефинисао је дух „лета љубави”, друштвеног феномена изниклог у Калифорнији, односно Сан Франциску, који је био симбол контракултуре. Хипици, или деца цвећа, који су углавном чинили публику фестивала, борили су се против рата у Вијетнаму, одбацивали конформизам и материјалистичке вредности америчког друштва, а предност давали уметности – нарочито поезији, сликарству и музици.  

Захваљујући „Монтереју” рокенрол постаје део културе, али и уносно средство индустрије забаве. Фестивал је утро пут за овакав вид забаве, јер су се две године касније организатори „Вудстока” управо угледали на „Монтереј поп”. Био је прекретница за поплаву музичких фестивала који и данас широм света привлаче милионе људи. Да није било „Монтереја”, данас не би било „Гластонберија”, „Коачеле”, „Сигета”, или „Егзита”.

Повратак у седамдесете

Пола века од легендарног фестивала биће обележено пригодно. На истом месту, и на истоветне датуме, биће одржан фестивал назван „Монтереј поп 50”. Наступиће, између осталих, Нора Џонс, Џек Џонсон, Курт Вајл, Фадер Џон Мисти, Гери Кларк јуниор, као и Фил Леш, који је свирао и 1967. са саставом „Грејтфул дед”, односно Ерик Бардон са „Енималсима”.

„Оживљени ’Монтереј’” неће бити, како пише „Ролинг стоун”, копија данашњих популарних фестивала, са акцентом на специјалним ефектима, већ је циљ организатора да публику, на неки начин, врате у невиност те 1967. године.