Зајечар као некада

Зајечар – Дошао је из Барселоне у Шпанији, где живи годинама, овенчан славом светски познатог спортског новинара, и у родном Зајечару доживео овације на представљању књиге „Задња пошта Тимок 2”.

У препуној сали овдашњег позоришта „Зоран Радмиловић” (у сценском амбијенту некада најпопуларније зајечарске кафане „Задруга”) Владимиру Станковићу и његовој књизи Зајечарци су приредили спектакл какав се у овом граду не памти, а сала позоришта ретко је када била пунија.

У књизи споменару ламентарно су оживеле успомене на Владину Гимназију (ове године слави 180 година постојања, а ауторова генерација 50 година матуре), затим на незаборавна дружења „младог лава” са исписницима на спортским борилиштима, у овдашњем угледном српском позоришту, на дружења на плажама Тимока, парк-шуми Краљевица и њеном вашаришту, у кафанама, на корзоу... Из његовог сећања „с краја педесетих до пред крај шездесетих” вратило се у књигу, поименично, више стотина суграђана, а неки су се у те приче уселили и касније – из сусрета и дружења аутора са њима.

Син новинара и мајке просветитељке желео је, још од малих ногу, да буде новинар (и то спортски) и успео је у томе. Како није ни сањао. Извештавао је са осам олимпијада, седам светских првенстава у фудбалу и четири европска првенства, са 17 европских шампионата и четири светска првенства у кошарци. Писао је на шпанском и енглеском, сарађивао највише са шпанским медијима, али и оним у  Италији, Француској и Јапану. Пре 17 година постао је директор за медије новоосноване кошаркашке лиге Европе. Писао је и књигу за књигом, а посебно велику популарност донела му је књига „Монтевидео, бог те видео” (о учешћу српских фудбалера на првом светском првенству у фудбалу 1930. године) по којој су снимљени запажена телевизијска серија и филм.

У готово двочасовном спектаклу представљања у позоришту било је и музике по стиховима аутора и сонговима зајечарског музичара Слободана Перовића. Изводе из књиге, о посебно занимљивим догодовштинама, читао је глумац Иван Бекјарев.

Видном узбуђен емоцијама на сцени и у препуној сали, аутор је захвалио свима, посебно приређивачима. Највише другу из детињства Драгану Ранђеловићу, који је највише учинио да књига буде штампана и баш овако представљена. Затим легендарном Милошу Вешовићу, дугогодишњем културологу, који је о аутору говорио „од малих ногу” и дао похвалан, стручни приказ књиге. И – неизбежном Бори Димитријевићу, инспиративном водитељу спектакла.

Сви су они помогли да се оживи сећање на време описано у књизи, када је Зајечар у много чему предњачио у Србији и остао његовим исписницима у срцу. И њима и многобројној публици.