Насилне симетрије

Дуго година сам мислио да је пандан Дражи Михаиловићу Анте Павелић. Као што и сада мисли господин Иво Јосиповић, бивши председник Хрватске. Своје мишљење је изнео у интервјуу за „Политику” 11. маја 2017. Ја сам у школи учио тако, као што је учио и господин Јосиповић.

А онда сам видио потерницу коју је окупациона немачка власт 1941. расписала за Дражом Михаиловићем. Исту онакву какву је расписала и за Титом. Чини ми се да је и исти износ награде оном ко помогне у његовом лишавању слободе, као и за Тита. За Титову потерницу смо знали, за Дражину нисмо. Ваљда је јасно зашто нисмо. Није ми намера да се даље бавим ликом и (не)делом ђенерала Драже, поготово не да правим прилог његовој рехабилитацији. Хоћу само да кажем: ако нема такве немачке потернице до 9. маја 1945. и за Павелићем, нема ни почетних услова да се говори о Павелићу као пандану генералу Михаиловићу.

Да је новинарка Церовина г. Јосиповића мало подстакла, вероватно би нашао пандан у Србији и за надбискупа Степинца. Слободан сам да претпоставим да би то био владика Николај Велимировић. И опет би г. Јосиповић промашио.

Та потреба да се прави равнотежа и симетрија вуче корене из Титовог доба. Била је насилна тада, насилна је и данас. Титу се могло, „такво је било време”. Како је рекао, тако је и било. Без поговора. Данас кажемо да хоћемо да разговарамо. Искрено, са намером да се разумемо. И по могућности приближимо у разликама и измиримо. Да ли је баш тако? Ако се дијалог своди на прављење симетрије, онда ту искрености нема. Ако то ради г. Јосиповић, чије председниковање није оставило лош утисак, шта очекивати од других?

Видео сам фотографију са недавног сусрета делегације Српске православне цркве и Католичке цркве одржаног у Пожеги, у Славонији. У просторији у којој се водио разговор, на зиду велика слика Степинца са ореолом свеца. А разговор се води баш о Степинцу, о његовом лику и делу за време Другог светског рата. У тим разговорима, делегација СПЦ покушава да докаже да Степинац не заслужује такву част да буде проглашен за свеца. Говори се о искреном дијалогу, а домаћин је исказао елементарно непоштовање саговорника којег је угостио. Порука је: Можемо разговарати до краја времена, али ми своје знамо.

Са оваквим ставовима и насилним симетријама, ништа нећемо поправити у нашим односима.