Nasilne simetrije

Dugo godina sam mislio da je pandan Draži Mihailoviću Ante Pavelić. Kao što i sada misli gospodin Ivo Josipović, bivši predsednik Hrvatske. Svoje mišljenje je izneo u intervjuu za „Politiku” 11. maja 2017. Ja sam u školi učio tako, kao što je učio i gospodin Josipović.

A onda sam vidio poternicu koju je okupaciona nemačka vlast 1941. raspisala za Dražom Mihailovićem. Istu onakvu kakvu je raspisala i za Titom. Čini mi se da je i isti iznos nagrade onom ko pomogne u njegovom lišavanju slobode, kao i za Tita. Za Titovu poternicu smo znali, za Dražinu nismo. Valjda je jasno zašto nismo. Nije mi namera da se dalje bavim likom i (ne)delom đenerala Draže, pogotovo ne da pravim prilog njegovoj rehabilitaciji. Hoću samo da kažem: ako nema takve nemačke poternice do 9. maja 1945. i za Pavelićem, nema ni početnih uslova da se govori o Paveliću kao pandanu generalu Mihailoviću.

Da je novinarka Cerovina g. Josipovića malo podstakla, verovatno bi našao pandan u Srbiji i za nadbiskupa Stepinca. Slobodan sam da pretpostavim da bi to bio vladika Nikolaj Velimirović. I opet bi g. Josipović promašio.

Ta potreba da se pravi ravnoteža i simetrija vuče korene iz Titovog doba. Bila je nasilna tada, nasilna je i danas. Titu se moglo, „takvo je bilo vreme”. Kako je rekao, tako je i bilo. Bez pogovora. Danas kažemo da hoćemo da razgovaramo. Iskreno, sa namerom da se razumemo. I po mogućnosti približimo u razlikama i izmirimo. Da li je baš tako? Ako se dijalog svodi na pravljenje simetrije, onda tu iskrenosti nema. Ako to radi g. Josipović, čije predsednikovanje nije ostavilo loš utisak, šta očekivati od drugih?

Video sam fotografiju sa nedavnog susreta delegacije Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve održanog u Požegi, u Slavoniji. U prostoriji u kojoj se vodio razgovor, na zidu velika slika Stepinca sa oreolom sveca. A razgovor se vodi baš o Stepincu, o njegovom liku i delu za vreme Drugog svetskog rata. U tim razgovorima, delegacija SPC pokušava da dokaže da Stepinac ne zaslužuje takvu čast da bude proglašen za sveca. Govori se o iskrenom dijalogu, a domaćin je iskazao elementarno nepoštovanje sagovornika kojeg je ugostio. Poruka je: Možemo razgovarati do kraja vremena, ali mi svoje znamo.

Sa ovakvim stavovima i nasilnim simetrijama, ništa nećemo popraviti u našim odnosima.