Чудан неки народ

Причају мештани да је током Великог рата овуда тумарао председник Друштва за помагање српске деце, огранка америчког Црвеног крста, управо мистер Џон Кингзбури. Ко зна како га је народ примио, сигурно домаћински, јер ником се и никад није пожалио. Док је шпартао околним селима опазио је да су сељаци здрави као дрен, али и да када се неко, ипак, разболи, па ако му народна медицина и остале враџбине не помогну, мора да прти пут до Чачка. Због тога је, пре повратка у Америку, у свешчицу по којој је поваздан нешто жврљао, прибележио и ово: „Занела ме лепота овог места водом, погледом и романтиком тако да ћу баш овде по завршетку рата подигнути амбуланту у знак сећања на овај драги савезнички народ, као и ради поновног виђења са људима и лепотом овог краја”.

Обећано – испуњено! Преко мора су стигли долари, планови и опрема, таман да се започне, Милош Продановић и браћа Михајло и Драгиша Бралић даривали су плац, а остали кулук, па је већ 1930. године зграда стављена под кров, да би догодине амбуланта свечано била отворена. Нажалост, не зна се да ли је Џон Кингзбури испунио и други део завета, да ли је дошао у Србију „ради поновног виђења са људима и лепотом овога краја”, али на Сувобору није заборављен.

Јер, само десетак година доцније, управо са импровизованог аеродрома крај Прањана, на Галовића пољу, започела је операција „Хелијард” (Operation Halyard). Уз помоћ Југословенске војске у отаџбини установљен је ваздушни мост, највећа акција спасавања америчких авијатичара који су током Другог светског рата оборени над окупираним територијама широм Европе!

У Прањанима, али и у околним селима – у Богданцима, Коштунићима, Браићима, Брезни, Дружетићима, Гојној Гори, Срезојевцима, Леушућима, Каменици, Теочину... – пилоти су се дружили с домаћинима пландујући, али и помажући им док су чекали на евакуацију и по неколико месеци, а неки су се, богме, и подгојили! По причама мештана који су доцније одлазили у САД, а неки и остајали онде, неки од тих пилота су на јарболе пред својим кућама, уз амерички, с поносом и поштовањем редовно качили и наш, српски барјак!

Иако се прича да је одатле пут Барија одлетело чак седамсто пилота, и то махом Американаца, војна повест и спискови веле да их је било тачно 520. Неколико их је у међувремену долазило у Србију, па су с генералом Јованом Чековићем и Удружењем домаћина Србије сковали план да се онај аеродром обнови, да буде речит споменик пријатељству и савезништву, али џаба. Јесте да је поред пута постављена бронзана табла да подсећа, али ту ливаду је већ купио неки предузимљив човек из Горњег Милановца коме није много стало ни до авијације, нити до успомена... или је само љут на негдашње савезнике?

Јер, после су они нас бомбардовали, а ми њих обарали с неба, али то је већ нешто друго... мада смо се сви надали срећнијем завршетку. Оно, ко зна, ваљда су им Албанци, а нарочито балисти са Косова и Метохије, били много оданији савезници, како готово две деценије понавља мистер Вилијам Вокер, чувени стручњак за Балкан и Латинску Америку угледне америчке агенције.