Čudan neki narod

Pričaju meštani da je tokom Velikog rata ovuda tumarao predsednik Društva za pomaganje srpske dece, ogranka američkog Crvenog krsta, upravo mister Džon Kingzburi. Ko zna kako ga je narod primio, sigurno domaćinski, jer nikom se i nikad nije požalio. Dok je špartao okolnim selima opazio je da su seljaci zdravi kao dren, ali i da kada se neko, ipak, razboli, pa ako mu narodna medicina i ostale vradžbine ne pomognu, mora da prti put do Čačka. Zbog toga je, pre povratka u Ameriku, u sveščicu po kojoj je povazdan nešto žvrljao, pribeležio i ovo: „Zanela me lepota ovog mesta vodom, pogledom i romantikom tako da ću baš ovde po završetku rata podignuti ambulantu u znak sećanja na ovaj dragi saveznički narod, kao i radi ponovnog viđenja sa ljudima i lepotom ovog kraja”.

Obećano – ispunjeno! Preko mora su stigli dolari, planovi i oprema, taman da se započne, Miloš Prodanović i braća Mihajlo i Dragiša Bralić darivali su plac, a ostali kuluk, pa je već 1930. godine zgrada stavljena pod krov, da bi dogodine ambulanta svečano bila otvorena. Nažalost, ne zna se da li je Džon Kingzburi ispunio i drugi deo zaveta, da li je došao u Srbiju „radi ponovnog viđenja sa ljudima i lepotom ovoga kraja”, ali na Suvoboru nije zaboravljen.

Jer, samo desetak godina docnije, upravo sa improvizovanog aerodroma kraj Pranjana, na Galovića polju, započela je operacija „Helijard” (Operation Halyard). Uz pomoć Jugoslovenske vojske u otadžbini ustanovljen je vazdušni most, najveća akcija spasavanja američkih avijatičara koji su tokom Drugog svetskog rata oboreni nad okupiranim teritorijama širom Evrope!

U Pranjanima, ali i u okolnim selima – u Bogdancima, Koštunićima, Braićima, Brezni, Družetićima, Gojnoj Gori, Srezojevcima, Leušućima, Kamenici, Teočinu... – piloti su se družili s domaćinima plandujući, ali i pomažući im dok su čekali na evakuaciju i po nekoliko meseci, a neki su se, bogme, i podgojili! Po pričama meštana koji su docnije odlazili u SAD, a neki i ostajali onde, neki od tih pilota su na jarbole pred svojim kućama, uz američki, s ponosom i poštovanjem redovno kačili i naš, srpski barjak!

Iako se priča da je odatle put Barija odletelo čak sedamsto pilota, i to mahom Amerikanaca, vojna povest i spiskovi vele da ih je bilo tačno 520. Nekoliko ih je u međuvremenu dolazilo u Srbiju, pa su s generalom Jovanom Čekovićem i Udruženjem domaćina Srbije skovali plan da se onaj aerodrom obnovi, da bude rečit spomenik prijateljstvu i savezništvu, ali džaba. Jeste da je pored puta postavljena bronzana tabla da podseća, ali tu livadu je već kupio neki preduzimljiv čovek iz Gornjeg Milanovca kome nije mnogo stalo ni do avijacije, niti do uspomena... ili je samo ljut na negdašnje saveznike?

Jer, posle su oni nas bombardovali, a mi njih obarali s neba, ali to je već nešto drugo... mada smo se svi nadali srećnijem završetku. Ono, ko zna, valjda su im Albanci, a naročito balisti sa Kosova i Metohije, bili mnogo odaniji saveznici, kako gotovo dve decenije ponavlja mister Vilijam Voker, čuveni stručnjak za Balkan i Latinsku Ameriku ugledne američke agencije.