Добро човечанство и рокенрол

Има много разлога зашто волим филмове Акија Каурисмакија иако они личе један на други. Као прво – обожавам Акија зато што је као аутор на више планова тако истрајно доследан себи. Својој стилској естетици и поетици, улози заштитника друштвено маргинализованих малих, а добрих људи за које у складу са хуманистичком цртом сопственог карактера, кроји свет онаквим каквим га он сања спајајући једног по једног доброг човека у добро, саосећајно и брижно (филмско) човечанство...

У Акијеву доследност спада и чињеница да му филмови увек трају око 90 минута, јер ако у тих сат и по не умеш да кажеш и покажеш то што си хтео – џаба ти посао. Природа почне да тражи своје, а онда нема те силе која може да задржи гледаоца да због „поради себе“ не изађе из биоскопског мрака, пре краја филма. У такву замку Аки не упада, јер ствар предупреди још у фази писања сценарија који, у његовом случају, никада није обиман, прерасписан и прераспричан. Нема код њега превише дијалога, самим тим ни сувишног причања. Његови јунаци су ћутљиви. Експресија њихових лица, најчешће без икакве гестикулације, говори више од хиљаду речи...

Затим, Каурисмаки је доследан и у стрпљивом (и увек личном) избору музике. Ту је увек стари добри рокенрол. Ретро, али у апсолутном сагласју са свеукупним изгледом његових филмова који као да су „изронили“ из кинематографских седамдесетих...

Све ово горенаведено садржано је и у најновијем црно-хуморном Каурисмакијевом филму „Друга страна наде“ (Toivon tuolla polen/ The Other Side of Hope), који је освојио „Сребрног медведа“ на 67. Берлиналу (за најбољу режију), био премијерно приказан на 45. Фесту и сада је на редовном биоскопском репертоару.

Тематски, ово је својеврстан наставак његовог претходног филма „Авр“. Тема је, дакле, избегличка. Само што су уместо афричких, сада у центру сиријске избеглице. Тачније, један Сиријац чија ће глава промолити из угљене прашине товарног брода који је управо упловио у хелсиншку луку. Сиријац тражи политички азил, финско Министарство спољних послова га одбија јер процењује да ситуација у Алепу, из којег је стигао, није толико драматична, те сиротом Халеду не преостаје ништа друго до да бежи и да се скрива.

У једном  ресторану на периферији града у којем постаје део необичне, типично каурисмакијевски ишчашене галерије ликова, својеврсне утопијско хармоничне угоститељске уније, кроз коју аутор показује своје чврсто веровање да свет може бити и боље и лепше место за живот. Само да се Халеду није догодио тај крвави сусрет са припадницима неонацистичке групе припадника такозване Армије за ослобођење Финске. И само када би европска бирократска машинерија показала бар зрнце емпатије...

У оваквој једноставно сроченој, а визуелно магичној филмској причи испричаној у неубрзаном ритму лежи снажна хуманистичка порука. Она је додатно ојачана тим неодољивим каурисмакијевским колоритом којим доминирају уматиране јарко плава, црвена, зелена, бела и наранџаста боја и та заводљива игра светлости која и подржава и разоткрива атмосферу (директор фотографије Тимо Салминен) овог финог филмског дела снимљеног на 35-милиметарској филмској траци (и то је већ ретро, зар не?).

Следи сада ваш сусрет са филмом „Друга страна наде“ после којег ћете се осећати припадником дружине добрих људи. Пре одласка у биоскоп треба имати у виду још једно – Аки Каурисмаки је један од ретких филмских уметника који није уронио главу у песак пред мигрантско-избегличком кризом на нашем континенту на коју ама баш нико још увек нема прави одговор. Каурисмаки не ћути, барем је покушао да одговори. И то онако, баш људски. И то треба ценити. То је данас реткост.