Ковински лет изнад кукавичјег гнезда

Двадесетак смештајних и помоћних објеката или 17.243 квадрата на терену је потпуно занемарено. Поједине зграде се буквално урушавају, тону и пропадају, кровови прокишњавају, малтер отпада што са фасада, што са плафона и зидова, подови су испуцали… На неким одељењима заударају сасвим неупотребљиви тоалети, који и изгледају страшно. У некадашњим спаваоницама касарне нагурано је и по 30 постеља, све буђа, прозори не дихтују, електроинсталације су дотрајале, па каблови пуцају у зидовима, а наредну зиму, овде чекају, неспокојни, са питањем хоће ли грејања уопште бити, јер су цеви крте и при крају. Простор је чист, одржава се, али у „заборављеном граду“ готово да нема услова за лечење тешких болесника.

Они се доводе на периферију Ковина у пратњи полиције и техничара, санитетским возилом и то, додају у болници, често изгледа драматично јер се овде хоспитализују најтежи психијатријски случајеви. Ово лечилиште је једино уточиште за многе, а некима и доживотно. Пацијент са најдужим стажом провео је овде четврт века, а око педесетак њих живи у болници дуже од деценије. Одбацују их породице, а и опште болнице понекад им шаљу и пацијенте који нису за ову адресу.

„Пре века, циљ је био азил, без фармакотерапије, а данас је наступила нова ера лечења, па би многи од њих могли бити функционални за друштво и средину из које долазе, јер неки завршавају и факултете. Принципи у лечењу су нови, а услови стари. Када види где доводи свог члана, породица се просто уплаши, а тврдим да имамо једну од најопремљенијих апотека у земљи и следимо водиче добре клиничке праксе. Пацијенту прилазимо на топао, хуман начин и то иницијално смирује, а ту су и индивидуална и групна психотерапија и социотерапијски приступ свих модалитета. Учимо их свему, елементарним животним вештинама, отпочетка, у оквиру окупационо-радне терапије на отвореним, затвореним и акутним одељењима. Толико се бавимо њима да многи не желе да оду“, прича за „Политику“, специјалиста психијатрије др Александра Гавриловић, в. д. директора Специјалне болнице за психијатријске болести „Ковин“.

Ни тежак посао и немогући услови рада нису једино што притиска највеће лечилиште у земљи регистровано на 1.000 постеља. Алармантан је овде и мањак здравствених радника, толико да нису у стању да обезбеде 24-часовни рад. На граници издржљивости је и особље, па су честа боловања, јер не могу да издрже притисак. Директорка додаје да се сви овде осећају као да деценијама не постоје на мапи здравственог система Србије, потпуно заборављени од свих, а зашто је то тако не знају.

– Тренутно имамо 700 пацијената о којима брине 374 запослених, но, тај број може да завара, јер је у ствари реч о свим радницима. У последњих пет година отишло нам је више од десет специјалиста, што је огроман губитак, те са пацијентима ради свега двадесетак оперативних лекара и 197 сестара распоређених на свих 12 одељења. Тако у смени буду само две сестре на 80 пацијената, а на акутним одељењима и по три. На срећу, у плану смо Министарства да нам одобри запошљавање и чекамо сагласност – додаје др Гавриловић.

Како је обећано из покрајинске владе у Новом Саду, болница ће се наћи међу првима у реду приликом ребаланса покрајинске касе, а кренуће се од најугроженијег – Одељења психогеријатрије.