Kovinski let iznad kukavičjeg gnezda

Dvadesetak smeštajnih i pomoćnih objekata ili 17.243 kvadrata na terenu je potpuno zanemareno. Pojedine zgrade se bukvalno urušavaju, tonu i propadaju, krovovi prokišnjavaju, malter otpada što sa fasada, što sa plafona i zidova, podovi su ispucali… Na nekim odeljenjima zaudaraju sasvim neupotrebljivi toaleti, koji i izgledaju strašno. U nekadašnjim spavaonicama kasarne nagurano je i po 30 postelja, sve buđa, prozori ne dihtuju, elektroinstalacije su dotrajale, pa kablovi pucaju u zidovima, a narednu zimu, ovde čekaju, nespokojni, sa pitanjem hoće li grejanja uopšte biti, jer su cevi krte i pri kraju. Prostor je čist, održava se, ali u „zaboravljenom gradu“ gotovo da nema uslova za lečenje teških bolesnika.

Oni se dovode na periferiju Kovina u pratnji policije i tehničara, sanitetskim vozilom i to, dodaju u bolnici, često izgleda dramatično jer se ovde hospitalizuju najteži psihijatrijski slučajevi. Ovo lečilište je jedino utočište za mnoge, a nekima i doživotno. Pacijent sa najdužim stažom proveo je ovde četvrt veka, a oko pedesetak njih živi u bolnici duže od decenije. Odbacuju ih porodice, a i opšte bolnice ponekad im šalju i pacijente koji nisu za ovu adresu.

„Pre veka, cilj je bio azil, bez farmakoterapije, a danas je nastupila nova era lečenja, pa bi mnogi od njih mogli biti funkcionalni za društvo i sredinu iz koje dolaze, jer neki završavaju i fakultete. Principi u lečenju su novi, a uslovi stari. Kada vidi gde dovodi svog člana, porodica se prosto uplaši, a tvrdim da imamo jednu od najopremljenijih apoteka u zemlji i sledimo vodiče dobre kliničke prakse. Pacijentu prilazimo na topao, human način i to inicijalno smiruje, a tu su i individualna i grupna psihoterapija i socioterapijski pristup svih modaliteta. Učimo ih svemu, elementarnim životnim veštinama, otpočetka, u okviru okupaciono-radne terapije na otvorenim, zatvorenim i akutnim odeljenjima. Toliko se bavimo njima da mnogi ne žele da odu“, priča za „Politiku“, specijalista psihijatrije dr Aleksandra Gavrilović, v. d. direktora Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Kovin“.

Ni težak posao i nemogući uslovi rada nisu jedino što pritiska najveće lečilište u zemlji registrovano na 1.000 postelja. Alarmantan je ovde i manjak zdravstvenih radnika, toliko da nisu u stanju da obezbede 24-časovni rad. Na granici izdržljivosti je i osoblje, pa su česta bolovanja, jer ne mogu da izdrže pritisak. Direktorka dodaje da se svi ovde osećaju kao da decenijama ne postoje na mapi zdravstvenog sistema Srbije, potpuno zaboravljeni od svih, a zašto je to tako ne znaju.

– Trenutno imamo 700 pacijenata o kojima brine 374 zaposlenih, no, taj broj može da zavara, jer je u stvari reč o svim radnicima. U poslednjih pet godina otišlo nam je više od deset specijalista, što je ogroman gubitak, te sa pacijentima radi svega dvadesetak operativnih lekara i 197 sestara raspoređenih na svih 12 odeljenja. Tako u smeni budu samo dve sestre na 80 pacijenata, a na akutnim odeljenjima i po tri. Na sreću, u planu smo Ministarstva da nam odobri zapošljavanje i čekamo saglasnost – dodaje dr Gavrilović.

Kako je obećano iz pokrajinske vlade u Novom Sadu, bolnica će se naći među prvima u redu prilikom rebalansa pokrajinske kase, a krenuće se od najugroženijeg – Odeljenja psihogerijatrije.