Докле сеже немачка подршка Макрону

Мало је рећи да је званични Берлин – како демохришћани Ангеле Меркел, тако и социјалдемократе Мартина Шулца – био одушевљен Макроновом победом. Задовољно у Берлину гледају и на то што је Маркон за свог главног спољнополитичког саветника именовао Филипа Етјена, досадашњег амбасадора Француске у Берлину. Овај искусни дипломата, који је дипломирао српскохрватски језик, а у својој 36 година дугој каријери службовао у Београду, Бону, Бриселу, Москви, Букурешту и Берлину, важи за особу која има сјајне везе у берлинским и бриселским дипломатским круговима и при том је велики заговорник француско-немачког партнерства.

Далеко од тога да Франсоа Оланд, нарочито последњих година, није био по вољи Меркеловој, али оно што сада већ бивши станар Јелисејске палате није успео јесте да реформише Француску по „немачком моделу” тако да она економски расте и при том смањује забрињавајући мањак у државној каси.

Управо због тога у Берлину са оптимизмом ишчекују Макрона, који је Меркеловој још у марту, када га нико још није видео као највероватнијег победника, саопштио који су му планови. Тада је овај либерал саопштио да су они дискутовали о његовој вољи да реформише тржиште рада, образовни систем и да имају осетљиву фискалну консолидацију, један инвестициони пакет за нашу економију и поштовање наших обавеза. Макрон је тада изнео и свој стари предлог о реформи ЕУ и еврозоне, који подразумева да деветнаесточлана еврозона има свој сопствени парламент, Европски монетарни фонд, као и министра финансија који би могао да утиче и на националне буџете држава чланица.

У берлинским дипломатским круговима се може сазнати да далеко од тога да се све ове идеје допадају, пре свега, Меркеловој и моћном министру финансија Волфгангу Шојблеу, али да су они одлучили да засад попусте и дају шансу Макрону да промени Француску.

„Макрон жели јаку Европу, попут канцеларке Ангеле Меркел и мене. Јасно је да је Макрон наш савезник”, изјавио је политички магазин „Шпигл” Шојлбе, додајући међутим да свака европска држава, укључујући Италију, Француску али и Немачку, треба прво да осигура своје јачање пре него што крене у разговоре о начинима побољшања европске заједнице. „То је исправан редослед.”

Ова Шојблеова дипломатски изнијансирана изјава заправо одсликава његов не толики велики ентузијазам о томе да је могуће да еврозона уђе у дубље интеграције пре него што њене чланице смање своје нагомилане дугове.

„У Бриселу су наде велике. Али, неће ићи тако глатко са француско-немачким двојцем. У берлинским круговима (Меркелине) ЦДУ су скептични, ако не и супротстављени Макроновим идејама”, истиче минхенски дневник „Зидојче цајтунг” и додаје да би за тако широке реформе ЕУ било неопходно да се мењају оснивачки уговори ЕУ, што би подразумевало и да се по том питању одржи референдум у Француској што доноси бројне неизвесности. „Само то, према мишљењу Шојблеа, није реалистично. Он би радије да државе чланице ЕУ прво смање своје дугове пре него што је он спреман да нове надлежности буду препуштене ЕУ.”

Упркос свом противљењу, Шојбле не жели да остави утисак да блокира Макронове све идеје, па је тако недавно изјавио да је сагласан с тим да буде основан парламент земаља зоне евра.

„Разговарао сам с Макроном о формирању парламента еврозоне који би имао саветодавну функцију”, рекао је Шојбле, додајући да би то тело могло да помогне у раду Европског механизма за стабилизацију и да би за финансијску помоћ државама еврозоне могао да буде основан и Европски монетарни фонд. „Неопходни су нам одговарајући услови за инвестиције. Радимо на томе и спремни смо за француско-немачку сарадњу али и са другим земљама.”

Према свему судећи, Меркелова и Шојбле су спремни да помогну Макрону тако што ће створити можда неку врсту фонда за инвестиције, које ће бити концентрисане на инфраструктуру и иновације, али не и да пројекте финансирају емитовањем европским обвезница, јер се то у Немачкој сагледава као пребацивање туђих дугова на плећа немачких пореских обвезника. Због тога не чуди изјава Меркелова да „немачка подршка не може да компензује оно што је задатак француске политике” или Шојблеа да је „Француска снажна и велика и не би требало да размишља о томе ко ће да јој помогне”.

Немци једноставно зазиру од тога да Макрон буде за њих, како на насловној страни истиче „Шпигл”, „скуп пријатељ”. Али, и нису још сигурни да ће он прво успети да реформише Француску, будући да је и Оланд започео реформе, и то знатно блаже, па се суочио са протестима синдиката и падом популарности на тек четири одсто.