Црнци, белци, Немци и комшије

Чачак – Најпре млади, а прошле недеље богами и старији Чачани, окомили су се на фудбалера друге боје коже. Четири напада за три године не могу се подвести под случајност, јер дела говоре да је реч о расистичким испадима и то им је име.

Дакле, нападани су и своји и туђи црнци. Адекунле Бабатунде Лукмон из Нигерије сачекан је 6. априла 2005. године у градском парку у Чачку, док се враћао са тренинга Борца, чији је играч био. Локални скинхедси погодили су га флашом у потколеницу.

Даље, после утакмице Борац – Вождовац, 14. октобра 2006. године, чачанска полиција привела је чак 37 навијача домаћег клуба под оптужбом да су са трибина, на расној основи, вређали фудбалера домаћих, Мајка Темвањеру из Зимбабвеа. Полиција је поднела кривичне пријаве против 27 навијача „чета”, од којих је осморици Окружни суд одредио притвор до 30 дана покренувши истрагу. Тај поступак је при крају.

Осмог марта ове године, четворица навијача Борца напала су црнопутог Соломона Опокуа (20), и притворени су. Младић из Гане био је на проби у Борцу и није прошао тест, па је чекајући на повратак у завичај дошао као гледалац на утакмицу Борац – Бежанија после које је добио неколико удараца, недалеко од стадиона.

Уследио је недељни обрачун Борчеве публике са западне трибине и фудбалера Партизана Ламина Дијаре, који је у 88. минуту искључен због ударања домаћег фудбалера. Публика њему „гру, гру”, он њој средњи прст.

То су, ето, слике, из једног српског града који ове године прославља шест векова од првог помињања имена, и нема никаквог изговора за виновнике инцидената. Остају, међутим, питања: да ли су сви тамнопути фудбалери извређани у Чачку (нису), и да ли је боја коже пресудна за насртаје на личност ?

Дневник увреда на овом стадиону, и насиља много теже нарави, неупоредиво је крцатији него што поручују четири наведена случаја. Како тумачити чињеницу да је 22. фебруара 2004. године на утакмици Борац – Партизан, навијач убоден ножем и да је једва преживео. Реч је о младом Београђанину којем је сечиво у стомак зарио суграђанин и такође навијач Партизана, док су заједно гледали утакмицу са јужног стајања. Србин и Србин, заједно приспели из Београда.

На овом истом стадиону, 31. јула 1999. године навијачи Црвене звезде, Београђани, напали су полицију која је у нужди пуцала у ваздух. Један припадник МУП-а теже је повређен, један навијач гостију осуђен на губитак слободе у трајању од једне године.

Или, догађај од 21. октобра 1979. године кад је у Чачку избила братоубилачка туча навијача Борца и Приштине. Присталице гостију, Албанци, касније те ноћи налажени су скривени по фабрикама у Чачку удаљенима од стадиона по неколико километара, где су бежећи нашли спас.

Или још дубље да свратимо у прошлост? Чачански историчари новије генерације наводе да су после Другог светског рата тадашње власти, недалеко од стадиона, стрељале равногорце, па је минулих година ту држано и опело мртвима. На игралишту Борца, 20. јула 1941. године у 10 часова, по наређењу немачких окупатора, стрељано је 12 бораца и родољуба.

И још давније, да подсетимо: омиљена спортска забава у Чачку, на почетку 19. века, била је џилитање, поменуто у путопису немачког официра Ота Пирха. Он је у нашим крајевима боравио 1828. и следеће године, бележећи: „Чачани су имали обичај да изађу на пољану поред Мораве са штаповима дужине 1,5 – 2 метра, па се терају на коњма и један другог гађа оним штапом, па богме понеког и погоде добро, те му приседне игра”.

Такви су нам, ето, судбина и поднебље, па у данашњем недобу ништа није неочекивано. Али, нема разумног Чачанина који ће подржати насиље над човеком друге боје коже и дужност је мештана да бране свој град од примитивизма.

У лето 1993. године, тадашњи тренер Борца Милован Ђорић позвао је на стадион 11 свештеника који су одржали „молепствије за почетак доброг дела”, очитали молитву за играче и освештали просторије. Има ли напретка од онда до данас? На одговор би ваљало још сачекати.

------------------------------------------------------

Није било инцидента у Звездином „тунелу”...

 Ни делегат, ни судије ни представник Младости нису приметили сукоб Јестровића и Усеније. – Делегат Стевановић детаљно описао инциденте у Чачку

У Заједницу фудбалских суперлигаша јуче су стигли извештаји службених лица са утакмица 22. кола Борац – Партизан (0:1) и Црвена звезда – Младост (2:2). Жарко Стевановић из Крагујевца, делегат утакмице у Чачку, је детаљно описао све што се догађало на стадиону крај Мораве, тако ће дисциплински судија Никола Латиновић сутра имати пуно посла.

Фудбалер Партизана Дијара, учесник у немилим догађањима, данас неће моћи да игра против Бежаније због искључења (два жута картона). Чачани морају да одговарају због расистичког вређања њихових навијача тамнопутог играча „црно-белих“. Прошле сезоне Борац је два првенствена сусрета играо без публике, јер је део гледалаца 14. октобра 2006. у дуелу са Вождовцем (0:1) на расној основи вређали свог фудбалера Тамвањеру из Зимбабвеа. Не треба да се заборави ни да су навијачи из Чачка 8. марта ове године после сусрета с Бежанијом (4:1) на паркингу стадиона напали и повредили Соломона Опакуа из Гане, који је био на проби у Борцу (ухапшено шест изгредника).

Дисциплински правилник предвиђа за играча новчану казну или забрану играња од једне до четири утакмице, док клуб (у овом случају Борац) може да буде кажњен новчано или играњем пред празним трибинама.

Делегат меча одиграног на нашем највећем стадиону Бранко Баглава из Новог Сада у допунском извештају наводи да су се судије и представник гостујућег тима изјасниле да у тунелу није било инцидената. Подсетимо, наводно су играчи „црвено-белих“ Короман и Јестровић насрнули на фудбалера Младости Усенија. Дракче Димитријевић, заменик дисциплинског судије, такође ће сутра да одлучи да ли има елемената за покретање поступка и евентуално да затражи изјаве од поменутих играча. До сада није била пракса да се тражи изјашњавање уколико нико од службених лица (делегат, судије и представници клубова) није имао примедби.

Ђ. Смиљанић
Гвозден Оташевић