Васпитавајући децу, васпитавамо себе

Прастара је истина да децу (омладину уопште) једино успешно могу да васпитавају и образују они који су и сами образовани и васпитани. У том вековима „живом ланцу”, кад су и успеси, али и неуспеси у питању, не би смела ни за кога да постоји амнестија. Тако у једној од студија Едукине библиотеке „Педагошка раскршћа” наилазимо на више него животан и провокативан наслов „Како помоћи деци са проблематичним понашањем (неће да уче, не могу да уче, није им стало...)”. Аутор Фунтан Џ. О’Риган. Поднаслов студије „Васпитавамо децу, васпитавамо себе”, Наоми Олпорт, истражио је такође, рекли бисмо, суштинско питање: Како покренути однос родитељ–дете: од сукоба и противљења ка Слободи, Снази (најављено већ у поднаслову). Оливер Хартлер („Педагошко саветовање”) указује на вредност подука самим васпитачима, а „наши” Петар Јандрић и Дамир Борас разматрају проблеме и домете тзв. европског „критичког” образовања. „Педагошка раскршћа”, с разлогом указује уредник академик Бошко Влаховић, заправо значајна су, слободно се може рећи, „уџбеничка” литература, не само за педагоге у школама, већ и за све „умрежене” чиниоце у одговорном послу васпитавања младих нараштаја – од породице, предшколског, па све до социјално врло одговорне фазе одрастања и увођења у друштвени живот.

Библиотека „Педагошка раскршћа” не би се смела „затворити” у педагошке институције – она је заиста потребна свима који желе да одговорно васпитавају своју омладину, а за такав сложен задатак морају истовремено и себе да кроз самообразовање – васпитају.