Vaspitavajući decu, vaspitavamo sebe

Prastara je istina da decu (omladinu uopšte) jedino uspešno mogu da vaspitavaju i obrazuju oni koji su i sami obrazovani i vaspitani. U tom vekovima „živom lancu”, kad su i uspesi, ali i neuspesi u pitanju, ne bi smela ni za koga da postoji amnestija. Tako u jednoj od studija Edukine biblioteke „Pedagoška raskršća” nailazimo na više nego životan i provokativan naslov „Kako pomoći deci sa problematičnim ponašanjem (neće da uče, ne mogu da uče, nije im stalo...)”. Autor Funtan Dž. O’Rigan. Podnaslov studije „Vaspitavamo decu, vaspitavamo sebe”, Naomi Olport, istražio je takođe, rekli bismo, suštinsko pitanje: Kako pokrenuti odnos roditelj–dete: od sukoba i protivljenja ka Slobodi, Snazi (najavljeno već u podnaslovu). Oliver Hartler („Pedagoško savetovanje”) ukazuje na vrednost poduka samim vaspitačima, a „naši” Petar Jandrić i Damir Boras razmatraju probleme i domete tzv. evropskog „kritičkog” obrazovanja. „Pedagoška raskršća”, s razlogom ukazuje urednik akademik Boško Vlahović, zapravo značajna su, slobodno se može reći, „udžbenička” literatura, ne samo za pedagoge u školama, već i za sve „umrežene” činioce u odgovornom poslu vaspitavanja mladih naraštaja – od porodice, predškolskog, pa sve do socijalno vrlo odgovorne faze odrastanja i uvođenja u društveni život.

Biblioteka „Pedagoška raskršća” ne bi se smela „zatvoriti” u pedagoške institucije – ona je zaista potrebna svima koji žele da odgovorno vaspitavaju svoju omladinu, a za takav složen zadatak moraju istovremeno i sebe da kroz samoobrazovanje – vaspitaju.