„Догмата” мека срца

Аутор Зоран Славић, новинар и књижевник, каже да је филм о изузетно образованом интелектуалцу, педагогу, есејисти и естетичару, хуманом и етичном човеку намењен онима који су били његови ученици, или га сретали  на улицама, слушали на јавним предавањима. – Намењен је тој групацији савременика да бисмо им пружили прилику да своје сећања и утиске продубе новим промишљањем, двадесетак година после његове смрти. У филму о професору Ивану Лерику говоре бивши ученици, сарадници, књижевни критичари, уметници, академици, данашњи професори Гимназије и садашњи ученици завршних разреда... Са данашње тачке гледишта професоров живот  је нетипична, помало контроверзна хроника о битисању интелектуалца у српско-југословенској провинцији од педесетих до осамдесетих година двадесетог века. По многим елементима то је парадигматична сага о једној епохи – каже Славић.

Из филмске приче се може сазнати да је професор и као пензионер редовно долазио у Позоришни клуб. Глумац Првослав Заковски каже да се говори како је Лерик водио динамичне и духовите разговоре. Најчешће о уметности, књижевности, музици. Главни саговорник био му је Тодор Манојловић,  модернистички писац. Полемисали су, културно и пријатељски. Око њих су били глумице и глумци, новинари, адвокати, сликари. Лерик је био строг критичар тадашње уметничке праксе. Благонаклон према глумцима, строг према редитељима и писцима.

 Др Будимир Кошутић, пензионисани професор Правног факултета у Београду, препричава како му је као гимназијалцу директор Лерик замерио што је виђен ноћу у хотелу „Војводина”. Кад је чуо да је играо шах и извукао реми против председника градског шаховског клуба одмах га је потапшао по рамену и све му опростио.

Иако је професор Лерик школи посветио највећи део своје животне енергије, социолог Недељко Куљић, који је с њим једно време и радио у Гимназији, истиче да је подручје његовог интересовања везано и за област естетике, литературе и позоришне критике. – Педесетих година полемисао је са Давичом и модернистима, а због ставова које је заступао, у једној полемици Давичо је Лерика назвао „клериком”.

О његовој радикалној критичарској методологији писао је Петар Џаџић, Крлежа је истицао његове радове о Марселу Прусту. Класично образовање, енциклопедијски дух, искуство и изнад свега осећање  природе просветног позива и  деликатности односа наставника и ученика – објашњење су и резултата које је постизао у образовању. У делатности која је изложена непрестаном суду јавности они, напросто, не могу бити случајни. Иван Лерик је добро знао да домете школе одређују најпре људи, па потом програми, нормативи и организација. Инсистирао је да се у настави подстиче мисао, али и усвоје кључни садржаји наставних програма. Одлучно је обавезивао на извршавање професионалних обавеза, али и властитим примером правдао високе захтеве. Иако је и сам био привржен идеологији, односно партији, својим ауторитетом штитио је школу од самовоље паланачких властодржаца. Сећам се како ми је једном приликом, на жалбу да ме оптерећују захтеви да ван школе држим предавања идеолошко-политичког карактера, сугерисао: „Човече, то се ради из волеја, успут и рутински”, казује Недељко Куљић.

Дејан Бошњак, хроничар, истиче Лериково заузимање за јавни дијалог у време неприкосновености једнопартијског система. – Лерик је био изразити левичар, сећам се да се дружио с зрењанинским математичарем Миком Станојевићем који се школовао у Женеви и тамо се упознао с Лењином и другим руским комунистима у изгнанству. Мика је њихове идеје преносио Лерику. Мада је овај у својим полемикама са партијским интелектуалцима заузимао чврсте левичарске ставове па су га прозивали и за догматизам, залагао се за јавне дебате и у Зрењанин доводио своје неистомишљенике да би јавно  полемисали. До тада су доминирали класични и дуги партијски реферати – каже Бошњак.