Трамп је за Јелинек весник нацизма

Сусрет са текстом који описује као вишеслојан био је изазов и због језика који је често непремостива препрека за глумце који се отисну у свет. Подршку је добила од Гите Хонегер, Елфридиног преводиоца и блиске сараднице, која о овој драми каже да је „покушај разумевања друштва које је довело Трампа на власт, уз повратак у прошлост и присећање на некадашње верске и политичке вође, па и филозофе попут Мартина Хајдегера кога је залудела Хитлерова политика”.

Премијерно и за сада једино извођење драме, пре званичне позоришне премијере у Хамбургу на јесен, одиграло се крајем марта на сцени „Сегал центра” у оквиру њујоршког државног универзитета..

Како је дошло до тога да вас ангажују за читање овог комада? 

Започело је врло непретенциозно. Стефан Џепарошки је добио задатак да представи премијерно овај комад баш у Њујорку, у „Сегал центру”, недалеко од једног од Трампових облакодера. Пошто је живео и радио у Београду, био је упознат са мојим радом и позвао ме је.

Јелинек је овај комад написала за неколико недеља. У претходним делима често се бавила потискивањем нацистичке прошлости у Аустрији, а сада је на ред дошла Америка…

Већ неколико комада пише у складу с временом, не избегавајући „вруће” теме и ликове. Пошто је одрасла у земљи из које је дошао Хитлер, много боље може да разуме природу савремених токова у америчкој политици. Неко ко гледа са стране увек је у стању да јасније препозна знакове. За кратак рок у коме је написала овај комад крив је њен „неиздрж”. Код ње постоји потреба да на догађај одреагује инстинктивно, сматра да живимо у убрзаном времену које не изискује увек исту дозу елаборације. Њен приступ тексту, ритмички и језички, подсећа на излагање, егзибицију, изложбу речи која само личи на разговор. Управо зато њени комади, а овај посебно, личе на дела апстрактне уметности састављена од речи. 

Познато је да Јелинек не воли да напушта кућу, али је читање пратила директно, преко екрана. Да ли вам је давала инструкције у току рада на тексту?

Ступиле смо у контакт тек након извођења комада. Пре тога сам имала увид у транскрипт разговора између ње и Гите Хонегер. Начин на који се Елфрида изражава, врло отворено, интимно, био је прави бунар сазнања. Можда је у тој преписци било најмање речи о тексту, али ми је она улила осећај припадности, професионално самопоуздање и потврду. Од ње сам сазнала да је њена породица по мајци из Баната, одакле је и део моје породице. Та повезаност коју сам осетила сарађујући с њом има велики значај за мене.

Јелинек користи поп-симболе, попут Мис Пиги, да би нагласила апсурд?

Мис Пиги је искоришћена као икона америчке поп-културе, бесловесна, саможива, необразована опајдара. У њој има и много Елфриде, и то по сопственом признању. За мене као извођача Мис Пиги је била вентил за политичку коректност које се гнушам.

Да ли се са доласком Трампа мења положај уметника?

Трамп најављује смањење буџета и потрошње у култури. Али овде већина водећих културних институција не зависи од државне помоћи. На удару ће се наћи алтернативна културна сцена која је врло жива јер зависи од разних па и државних фондова. Као члан удружења глумаца у Америци у последње време често добијам обавештења о штрајковима, важним променама и ригидним законима који наводно чувају уметника.

Потпредседник Америке Мајкл Пенс је био у публици распродате хит представе „Хамилтон”. Глумци су на крају представе „прозвали” и њега и новоизабране представнике власти због политике коју воде.