Стари фронтови и нови проблеми

„Бела кућа”, импозантно здање у средишту Букурешта, споменик мегаломаније бившег румунског диктатора Николаја Чаушескуа, данас врви од гостију који су у његово време били незамисливи. Букурешт је домаћин овогодишњем самиту НАТО лидера – највећем у историји овог савеза – њиховим тродневним разговорима од којих се очекује да буду завршени некаквим договором. О „новом стратешком концепту” који би требало да пружи нове одговоре на стара питања о сврси савеза и како да је оствари, као и о неким сасвим конкретним питањима која првенствено треба да дефинишу однос алијансе према земљи због које је својевремено и основана – Русији.

У Букурешту ће се тако дебатовати и одлучивати о даљем ширењу клуба: којим земљама сасвим отворити врата, а којим их само одшкринути, како редефинисати унутрашње односе и како привести крају оно што је још пре седам година започето у Авганистану. А питању како даље са Москвом, посебну тежину даће чињеница да је на самит позван несвакидашњи гост – одлазећи руски председник Владимир Путин.

Ширење: Ко добија позивницу, а ко ће да сачека?

НАТО је основан 1949. као брана против надирања Совјетског Савеза у Европу и систем колективне безбедности за својих 12 земаља оснивача. Када је окончан хладни рат и када се урушио СССР и његов Варшавски пакт, учинило се да је и западна алијанса изгубила разлог постојања. НАТО, међутим, није распуштен: у међувремену је алиби за опстанак пронашао на Балкану, а у првој години 21. века и у Авганистану.

У међувремену се и проширио: данас има 26 чланица (од којих је 21 и у ЕУ). Али ширење није завршено: у Букурешту се очекује да позивницу за чланство добију и наши суседи, Хрватска и Албанија. На овом списку је и Македонија, али њено учлањење би могло да буде одложено због спора који има са Грчком око имена. Грци, још откако је Македонија одлучила да као самостална држава задржи име које је стекла у бившој Југославији, око тога воде спор, сматрајући да су македонски Словени узурпирали античко име њихове северне покрајине. Компромис око тога је, истина, могућ у последњем моменту, али није вероватан: између Скопља и Атине око овога ће се још надвлачити конопац.

Али главну пажњу и публицитет кад је реч о даљем ширењу привлаче два много деликатнија случаја: Украјина и Грузија. Разлог је Русија: уверење Москве да би НАТО „усисавањем” ова два њена суседа прешао „црвену линију”, која би означила почетак нове конфронтације.

„Тврдо” НАТО крило, предвођено Америком, инсистира да Русија не сме да добије право „вета” на одлуке алијансе, док утицајне европске земље, Немачка пре свега, сматрају да треба бити прагматичнији. Формулација Берлина је да са Украјином и Грузијом треба причекати, не само због Русије, него и због мираза које би те две земље донеле. У Украјини, то је велика руска мањина која је у стању да замути воду, као и чињеница да је за улазак у НАТО само 30 одсто Украјинаца. Грузија, пак, има две практично осамостаљене покрајине, које имају подршку Русије и, слично Косову, желе да буду самосталне државе. Највероватнији исход је зато да ће и Украјина и Грузија бити охрабрене – да се још стрпе.

Авганистан: Асиметричан рат асиметричне коалиције

Над самитом у Букурешту је тешка сенка Авганистана. Срж овог проблема је у дилеми: како то да најмоћнији војни савез на свету ни после седам година не успева да постигне ратни циљ у једној од најсиромашнијих земаља света – да политички елиминише радикалне исламисте, талибане, и уништи Ал Каиду и њеног вођу, Осаму бин Ладена.

Одговор је можда у природи тамошњег конфликта и у самом Авганистану као „гробници империја” (Александар Македонски, Британија и Совјетски Савез сведоче о томе), у „асиметричности” сукоба – и у коалицији која је мобилисана да би повела овај „рат против терора”, испровоциран нападима на Америку 11. септембра 2001.

(/slika2)У румунској престоници следећа три дана у фокусу ће бити ово последње. Од 47.000 војника које су у Авганистан послале НАТО чланице и још осам партнерских држава, само Американци и Британци (и у мањој мери Канађани и Холанђани) стварно ратују (и гину). Асиметричан рат дакле води и асиметрична коалиција. Функционери Пентагона су ових дана анонимно цитирани како је „од рата који се води са савезницима гори само рат који се води без њих”.

Али то, ипак, није суштина проблема. Она је по свој прилици у томе што војна сила не може да изгради државу тамо где је нема, и у томе што талибане не могу да поразе западњаци – то могу само Авганистанци. Један британски дневник је овим поводом подсетио и на речи Радјарда Киплинга, чије је непосредно искуство, премда из другог времена, и данас актуелно: „У борби против слабијег, али тешко ухватљивог непријатеља, веће шансе имају они чији су животи јефтинији”. А то нису животи НАТО војника...

ЕУ: У помоћ прискаче Никола Саркози

Тешку ситуацију око Авганистана донекле је олакшао француски председник Никола Саркози, који као да би да замени бившег британског премијера у улози најбољег америчког пријатеља: најавио је да би Француска да се врати у „интегрисану војну структуру НАТО” из које се Де Гол повукао још 1966. То ће, како се наговештава, у Букурешту зашећерити објавом да ће Париз у Авганистан послати још око 1.000 војника, да се боре раме уз раме са Американцима и Британцима. Има, међутим, и услов: да ЕУ прво начини напредак у „заједничким одбрамбеним капацитетима”.

То у ствари значи јачање самосталне, од НАТО независне војне моћи ЕУ, чему се Америка досад противила, а што би сада могла да прихвати. Аргументи су упадљива асиметрија у доприносу „колективној безбедности” на две стране Атлантика: док Америка за одбрану троши четири одсто свог БНП-а, само пет европских НАТО чланица добацује до два одсто БНП-а за ове сврхе. Европљани су с муком скрпили контингент за Босну, а тек треба да саставе (правно неутемељени) Еулекс за Косово. Али, као и у минула времена, на видику је нови подстицај за другачији приступ: Русија.

Русија: Наоблачење или разведравање

Владимир Путин ће, иако у Кремљу остаје још само месец и по дана (а Буш у Белој кући још 10 месеци), бити главна звезда у Букурешту, не само због поменуте „црвене линије” кад је реч о пријему Украјине и Грузије, него и због понуде коју је тешко одбити: да се НАТО трупе у Авганистану снабдевају преко руске територије. Он и Буш ће, иначе, свој опроштајни самит наставити и у Путиновој званичној резиденцији у Сочију, на црноморској обали, после чега би требало да буде јасније да ли ће у односима две стране наступити додатно наоблачење или разведравање.

Поред НАТО ширења, Буш и Путин треба да, ако је то уопште могуће, приближе ставове око америчког ракетног штита у Европи (у Чешкој и Пољској), око повратка Русије у Уговор о ограничењу конвенционалних снага у Европи – и око независности Косова. Ставови око свега тога су прилично удаљени, али обојица ускоро бивших председника рачунају да би то успешније могли бар донекле да премосте они него њихови наследници. Ниједном при том није до драматичног погоршања односа – али су и обојица сасвим свесни величине и улога, па сходно томе и граница до којих могу да попуштају.

-----------------------------------------------------------

НАТО клуб

Поред оснивача, у чланство НАТО, према члану 10 Вашингтонског уговора, може да буде примљена „свака европска земља која је у стању да ојача принципе овог уговора и да допринесе безбедности подручја Северног Атлантика”.

НАТО данас чине: Белгија, Бугарска, Канада, Чешка, Данска, Естонија, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Ирска, Италија, Латвија, Литванија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Словенија, Шпанија, Турска, Велика Британија и САД.

------------------------------------------------------------

Француска и Немачка против уласка Грузије и Украјине

Француска и Немачка неће подржати улазак Грузије и Украјине у НАТО, изјавили су високи званичници ових држава. Француски премијер Франсоа Фијон рекао је радију Франс ентер да „Француска неће дати зелено светло за улазак Грузије и Украјине” и додао да се „став Париза разликује од става САД по овом питању”. Фијон је објаснио да се Француска противи уласку ове две земље у НАТО зато што сматра да то не доприноси равнотежи односа снага у Европи и између Европе и Русије. „Желимо да о овоме разговарамо са Русијом”.

Немачка влада сматра да Украјина и Грузија, због унутрашњих сукоба, још нису „зреле” за пријем у НАТО, изјавио је јуче у Берлину портпарол немачке владе Улрих Вилхелм.

Танјуг

------------------------------------------------------------

Рогозин не верује у улазак Украјине и Грузије у НАТО

Руски амбасадор при НАТО-у Дмитриј Рогозин изјавио је да не верује да ће се на самиту Украјина и Грузија приближити уласку у западни војни савез, а ако би се то десило НАТО би прешао критичну линију. „Американцима је до тога врло стало, али Буш ће ускоро отићи и неће сносити одговорност за ту одлуку. Са њом ће се бактати они који остану после њега”, рекао је Рогозин у интервјуу пољском листу „Ђењик”.

Дипломата је подсетио да када је Пољска улазила у НАТО реакција Русије је била млака, али са Украјином и Грузијом, која по његовој оцени само покушава преко НАТО-а да реши своје унутрашње проблеме са сепаратизмом, ствари стоје другачије. „То је критична тачка, стижемо до црвене линије, јер алијанса долази на саме наше границе. Политичари могу да говоре о вредностима, либерализму, демократији, али то су само речи. НАТО је војна организација а у стварности се не броје политичке декларације, већ војни потенцијал”, казао је руски амбасадор.

Москва, према речима Рогозина, жели да сачека исход самита у Букурешту, али већ разматра неке мере, рецимо одступање од споразума о ограничењу ракета кратког и средњег домета или војни савез са Кином.