Да ли су радикали само на истоку Немачке

„Колико ме медији нервирају са својим упрошћавањем стварности, толико ме је излуђивало што у мом родном Дрездену Пегида (Патриотски Европљана против исламизације Запада) шири мржњу”, каже она и истиче како су се многи људи у Дрездену, Лајпцигу и околину побунили против радикалних десничара. „Чини ми се да о томе није било толико у медијима. Људи су се организовали, протестовали и јасно рекли ’не’ екстремизму.”

И заиста, прошлу и претпрошлу годину у Дрездену су нападе екстремиста и протесте крајње десничарског покрета Пегиде пратили и протести против тог покрета. Упркос томе, полицијска статистика указује да се од 23.500 кривичних дела, које су починили крајњи десничари у 2016, половина догодила на територији некадашње Источне Немачке, иако тамо сада живи тек 19 одсто становништва уједињене Немачке.

У покушају да открије зашто десничарски екстремизам и ксенофобија чешће „станују” у некадашњем комунистичком делу Немачке, немачко министарство економије је ангажовало истраживаче Института за демократске студије Универзитета у Гетингену, наивно очекујући да ће доминантни одговор лежати у економским проблемима који и даље муче некадашњу ДДР.

Истраживачи су се усредсредили на три локације на којима је десничарско насиље било нарочито изражено протеклих година – градићима Фрајтај и Хајденау, надомак Дрездена, и кварту Херенберг у граду Ерфурту. Резултати студије показују да већина људи на истоку нису расисти, али и да је већина превише тиха у реаговању на десничарски екстремизам.

Након рада у фокус групама и разговорима са житељима и локалним политичарима, аутори закључују да су источни Немци научени да имају „претерану потребу за хармонијом, ’чистоћом’ и редом”, као и „колективан, претежно позитиван и етнички чист идентитет”, подсећајући да је државна идеологија ДДР подстицала људе да верују у пријатељство међу народима, али са јасном поруком да су странци у Немачкој само ту као гости.

Аутори истраживања истичу и „културу селективног сећања”, која доприноси да источни Немци потискују негативна сећања на комунистичку прошлост, не успевају да се суоче са теретом нацистичког антисемитизма, те су склони да окривљују странце за друштвене и економске проблеме. Примера ради, у Фрајталу се поприлично мали број испитаника сећа напада на куће гастарбајтера 1991. који су личили на сцене нацистичког погрома.

Иако је исток и после уједињења остао релативно „затворено и етнички хомогено друштво”, па је у њему културно-етничка разноликост мала, јер у односу на запад живи неупоредиво мање људи мигрантског порекла, управо чињеница да у овим малим источнонемачким заједницама људи ретко виђају странце сагледава се као један од узрока радикализма. Ипак, аутори студије указују да део одговорности лежи и у томе што се људи осећају да су жртве, најпре зато што су друштвено-економски маргинализовани у односу на велике градове, па потом и у односу на запад земље. Осећај да су жртве се потом повезује и са избеглицама за које верују да имају привилегован положај у Немачкој.

Према речима коаутора студије Михаела Лумана, део проблема лежи и у десничарској странци Алтернатива за Немачку (АфД), која је нарочито на истоку земље антиимигрантском реториком придобила подршку бирача. Он истиче да је крајње десничарско крило АфД-а представља својеврсни политички мегафон десничарских екстремиста са истока, при чему указује да је један од лидера тог крила, Бјерн Хеке, заправо дошао са запада Немачке да у источнонемачкој покрајини Тирингија „професионализује” колеге десничаре. Хеке је недавно у јавности оптужен за ширење неонацистичких идеја, када је кренуо да оспорава немачку политику сећања на нацистичке злочине над Јеврејима.

„Не би требало да заборавимо на трансфер идеја, елита и новца из западнонемачких неонацистичких кругова на исток после (уједињења Немачке) 1990”, истиче Луман. „То не би требало потценити. Западни Немци би требало да буду довољно искрени да признају да и они играју улогу у свему овоме. (Локалне вође АфД-а) Александер Гауланд и Бјерн Хеке су западнонемачки извоз који је нашао плодно тло у појединим деловима источне Немачке.”

Да величање радикалних десничарских идеја и насиља није само својствено на тлу бивше ДДР можда најбоље сведочи актуелна афера у Бундесверу у којем је најпре откривена не тако мала мрежа војника, који величају неславну прошлост Вермахта, да би потом „Зидојче цајтунг” открио да на Бундесверовом универзитету у Минхену постоји нарастајући покрет од око 300 десничарских радикала.

Упркос свему, Ангела Лихтенберг незадовољно врти главом и уз уздах каже: „Опет ће испасти да на истоку живе нацисти, а на западу демократе. А то једноставно није тачно.”