Da li su radikali samo na istoku Nemačke

„Koliko me mediji nerviraju sa svojim uprošćavanjem stvarnosti, toliko me je izluđivalo što u mom rodnom Drezdenu Pegida (Patriotski Evropljana protiv islamizacije Zapada) širi mržnju”, kaže ona i ističe kako su se mnogi ljudi u Drezdenu, Lajpcigu i okolinu pobunili protiv radikalnih desničara. „Čini mi se da o tome nije bilo toliko u medijima. Ljudi su se organizovali, protestovali i jasno rekli ’ne’ ekstremizmu.”

I zaista, prošlu i pretprošlu godinu u Drezdenu su napade ekstremista i proteste krajnje desničarskog pokreta Pegide pratili i protesti protiv tog pokreta. Uprkos tome, policijska statistika ukazuje da se od 23.500 krivičnih dela, koje su počinili krajnji desničari u 2016, polovina dogodila na teritoriji nekadašnje Istočne Nemačke, iako tamo sada živi tek 19 odsto stanovništva ujedinjene Nemačke.

U pokušaju da otkrije zašto desničarski ekstremizam i ksenofobija češće „stanuju” u nekadašnjem komunističkom delu Nemačke, nemačko ministarstvo ekonomije je angažovalo istraživače Instituta za demokratske studije Univerziteta u Getingenu, naivno očekujući da će dominantni odgovor ležati u ekonomskim problemima koji i dalje muče nekadašnju DDR.

Istraživači su se usredsredili na tri lokacije na kojima je desničarsko nasilje bilo naročito izraženo proteklih godina – gradićima Frajtaj i Hajdenau, nadomak Drezdena, i kvartu Herenberg u gradu Erfurtu. Rezultati studije pokazuju da većina ljudi na istoku nisu rasisti, ali i da je većina previše tiha u reagovanju na desničarski ekstremizam.

Nakon rada u fokus grupama i razgovorima sa žiteljima i lokalnim političarima, autori zaključuju da su istočni Nemci naučeni da imaju „preteranu potrebu za harmonijom, ’čistoćom’ i redom”, kao i „kolektivan, pretežno pozitivan i etnički čist identitet”, podsećajući da je državna ideologija DDR podsticala ljude da veruju u prijateljstvo među narodima, ali sa jasnom porukom da su stranci u Nemačkoj samo tu kao gosti.

Autori istraživanja ističu i „kulturu selektivnog sećanja”, koja doprinosi da istočni Nemci potiskuju negativna sećanja na komunističku prošlost, ne uspevaju da se suoče sa teretom nacističkog antisemitizma, te su skloni da okrivljuju strance za društvene i ekonomske probleme. Primera radi, u Frajtalu se poprilično mali broj ispitanika seća napada na kuće gastarbajtera 1991. koji su ličili na scene nacističkog pogroma.

Iako je istok i posle ujedinjenja ostao relativno „zatvoreno i etnički homogeno društvo”, pa je u njemu kulturno-etnička raznolikost mala, jer u odnosu na zapad živi neuporedivo manje ljudi migrantskog porekla, upravo činjenica da u ovim malim istočnonemačkim zajednicama ljudi retko viđaju strance sagledava se kao jedan od uzroka radikalizma. Ipak, autori studije ukazuju da deo odgovornosti leži i u tome što se ljudi osećaju da su žrtve, najpre zato što su društveno-ekonomski marginalizovani u odnosu na velike gradove, pa potom i u odnosu na zapad zemlje. Osećaj da su žrtve se potom povezuje i sa izbeglicama za koje veruju da imaju privilegovan položaj u Nemačkoj.

Prema rečima koautora studije Mihaela Lumana, deo problema leži i u desničarskoj stranci Alternativa za Nemačku (AfD), koja je naročito na istoku zemlje antiimigrantskom retorikom pridobila podršku birača. On ističe da je krajnje desničarsko krilo AfD-a predstavlja svojevrsni politički megafon desničarskih ekstremista sa istoka, pri čemu ukazuje da je jedan od lidera tog krila, Bjern Heke, zapravo došao sa zapada Nemačke da u istočnonemačkoj pokrajini Tiringija „profesionalizuje” kolege desničare. Heke je nedavno u javnosti optužen za širenje neonacističkih ideja, kada je krenuo da osporava nemačku politiku sećanja na nacističke zločine nad Jevrejima.

„Ne bi trebalo da zaboravimo na transfer ideja, elita i novca iz zapadnonemačkih neonacističkih krugova na istok posle (ujedinjenja Nemačke) 1990”, ističe Luman. „To ne bi trebalo potceniti. Zapadni Nemci bi trebalo da budu dovoljno iskreni da priznaju da i oni igraju ulogu u svemu ovome. (Lokalne vođe AfD-a) Aleksander Gauland i Bjern Heke su zapadnonemački izvoz koji je našao plodno tlo u pojedinim delovima istočne Nemačke.”

Da veličanje radikalnih desničarskih ideja i nasilja nije samo svojstveno na tlu bivše DDR možda najbolje svedoči aktuelna afera u Bundesveru u kojem je najpre otkrivena ne tako mala mreža vojnika, koji veličaju neslavnu prošlost Vermahta, da bi potom „Zidojče cajtung” otkrio da na Bundesverovom univerzitetu u Minhenu postoji narastajući pokret od oko 300 desničarskih radikala.

Uprkos svemu, Angela Lihtenberg nezadovoljno vrti glavom i uz uzdah kaže: „Opet će ispasti da na istoku žive nacisti, a na zapadu demokrate. A to jednostavno nije tačno.”