Груб напад

Но­ви ко­лум­ни­ста По­ли­ти­ке Го­ран Ко­зић обра­тио ми се 15. ма­ја у ли­сту „По­ли­ти­ка“ са се­би ка­рак­те­ри­стич­ним агре­сив­ним про­ста­штвом („Ало, се­стро, шта си ти ура­ди­ла за По­ли­ти­ку, осим што си је опљач­ка­ла...“). 

Оки­дач је би­ла мо­ја из­ја­ва дру­гим ли­сто­ви­ма да је др­жа­ва од­го­вор­на за ста­ње у ме­ди­ји­ма ко­јим упра­вља. „Др­жа­ва сно­си од­го­вор­ност јер ни­је рас­пле­ла вла­снич­ке од­но­се ни у По­ли­ти­ци, ни у Но­во­сти­ма. Кад ка­жем др­жа­ва, ми­слим на Алек­сан­дра Ву­чи­ћа“, до­слов­це сам ре­кла.

Из­не­на­ђе­на сам Ко­зи­ће­вом ам­би­ци­јом да бра­ни пре­ми­је­ра од те ја­сне чи­ње­нич­не тврд­ње ко­ју, ве­ру­јем, ни сам го­спо­дин Ву­чић не би оспо­рио, без об­зи­ра на прет­ход­не пе­тља­ви­не Бо­ри­са Та­ди­ћа са про­да­јом ВАЦ-овог уде­ла у По­ли­ти­ци. Сум­њам да но­во­и­за­бра­ном пред­сед­ни­ку мо­же да при­ја од­бра­на чо­ве­ка ко­ји је у ре­дак­ци­ји По­ли­ти­ке из­ме­ђу оста­лог за­пам­ћен и по при­ре­ђи­ва­њу зло­гла­сних „Од­је­ка и ре­а­го­ва­ња“.

У вре­ме ка­да сам ја во­ди­ла ре­дак­ци­ју, го­спо­дин Ву­чић се ни­је ме­шао у ње­но уре­ђи­ва­ње. Не знам шта се у ме­ђу­вре­ме­ну про­ме­ни­ло, али Уред­ни­штву бих до­бро­на­мер­но скре­ну­ла па­жњу да је ло­ше сро­чи­ло ре­дак­циј­ску огра­ду на По­гле­ди­ма, ко­ја гла­си: „При­ло­зи об­ја­вље­ни у ру­бри­ци По­гле­ди од­ра­жа­ва­ју ста­во­ве ауто­ра, не увек и уре­ђи­вач­ку по­ли­ти­ку ли­ста“. 

Ста­во­ви ко­лум­ни­ста се рет­ко до кра­ја по­ду­да­ра­ју са ста­во­ви­ма уред­ни­штва, али увек из­ра­жа­ва­ју уре­ђи­вач­ку по­ли­ти­ку ли­ста. Об­ја­вљи­ва­ње Го­ра­на Ко­зи­ћа и Ђор­ђа Мар­ти­ћа, во­ле­ла то По­ли­ти­ка или не, из­раз је уре­ђи­вач­ке по­ли­ти­ке ли­ста. За­јед­но са мно­гим дру­гим чи­та­о­ци­ма, и ја се жар­ко на­дам да се Ко­зи­ће­ви и Мар­ти­ће­ви ста­во­ви не по­кла­па­ју са ста­во­ви­ма ре­дак­ци­је, али од­лу­ка да се њи­хо­ви тек­сто­ви об­ја­вљу­ју у По­ли­ти­ци упра­во је из­раз уре­ђи­вач­ке по­ли­ти­ке ли­ста. 

Го­ран Ко­зић ме пи­та шта сам ја ура­ди­ла за По­ли­ти­ку. Ре­кла бих да сам, не­ка­да и уз от­по­ре у ко­ле­ги­ју­му, укљу­чу­ју­ћи и от­пор са­да­шњег вр­ши­о­ца ду­жно­сти глав­ног уред­ни­ка, уве­ла за­вид­ну ко­ли­чи­ну раз­ли­чи­тих по­гле­да у лист. Тај плу­ра­ли­зам је у про­шлој де­це­ни­ји бур­но кри­ти­ко­ван, но да­нас и јав­ност при­хва­та да су до­бре но­ви­не ду­жне да об­ја­вљу­ју ши­рок ра­спон раз­ли­чи­тих ми­шље­ња. 

За­хвал­на сам го­спо­ди­ну Ко­зи­ћу што ми је сво­јим гру­бим на­па­дом у По­ли­ти­ци од 15. ма­ја пру­жио дра­го­це­ну при­ли­ку да об­ја­сним раз­ли­ку из­ме­ђу сво­је уре­ђи­вач­ке по­ли­ти­ке, и ове чи­ји су аду­ти он и Ђор­ђе Мар­тић. 

На­че­ло ра­зно­вр­сно­сти ни­по­што не под­ра­зу­ме­ва оба­ве­зу да се об­ја­вљу­ју ауто­ри по­пут ове дво­ји­це. Про­ста­штво, огав­не ин­си­ну­а­ци­је и оп­ту­жбе без до­ка­за ни­кад ни­су за штам­пу. Ни­су би­ли за штам­пу ни де­ве­де­се­тих, ка­да их је По­ли­ти­ка пр­ви пут по­че­ла об­ја­вљи­ва­ти, а по­го­то­во не би сме­ли би­ти да­нас, кад По­ли­ти­ка опет же­ли да бу­де лист уре­ђе­не, при­стој­не Ср­би­је.

Без об­зи­ра на при­ро­ду мо­јих не­сла­га­ња с Алек­сан­дром Ву­чи­ћем око По­ли­ти­ке, те­шко ми је да ве­ру­јем да он сто­ји иза по­врат­ка го­во­ра де­ве­де­се­тих у наш нај­бо­љи и наjугледнији лист, јер му то ни­по­што ни­је у ин­те­ре­су. 
Знам да на­ро­чи­то во­ди ра­чу­на о то­ме ка­ко ће га исто­ри­ја за­пам­ти­ти. Али ако не при­па­зи, уме­сто по Ки­не­зи­ма у Сме­де­ре­ву и ауто­пу­ту кроз Та­ко­во, мо­гао би би­ти упам­ћен по га­ше­њу Тан­ју­га и вра­ћа­њу По­ли­ти­ке у Ми­ло­ше­ви­ће­ву еру.
Новинар