Сви смо ми полиглоте

Лин­гви­сти­ци по­зна­ти беч­ки Књи­жев­ни до­го­вор по­стиг­нут је 1850. го­ди­не. Тај до­го­вор скло­пи­ли су срп­ски и хр­ват­ски фи­ло­ло­зи и књи­жев­ни­ци, ме­ђу ко­ји­ма су би­ли Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић, Иван Ку­ку­ље­вић, Ђу­ро Да­ни­чић, Иван Ма­жу­ра­нић и Ди­ми­три­је Де­ме­тер. До­го­во­ром је озва­ни­че­но твр­ђе­ње на­у­ке о је­зи­ку „да је на­род­ни је­зик Ср­ба и Хр­ва­та је­дан је­зик“. (Пра­во­пис МС – МХ, 1960. го­ди­не). Оно што је за­по­че­то беч­ким Књи­жев­ним до­го­во­ром на­ста­вље­но је 1954. у Но­вом Са­ду За­кључ­ци­ма о срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку и пра­во­пи­су. Но­во­сад­ске За­кључ­ке пот­пи­са­ли су, по­ред оста­лих, Иво Ан­дрић, др Алек­сан­дар Бе­лић, уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор и пред­сед­ник Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка, Мир­ко Бо­жић, пред­сед­ник Дру­штва књи­жев­ни­ка Хр­ват­ске и број­ни про­фе­со­ри. 
Рас­па­дом СФРЈ тај је­зик на срп­ском го­вор­ном под­руч­ју на­зван је срп­ским, на хр­ват­ском хр­ват­ским. Про­гла­ше­њем не­за­ви­сно­сти Цр­не Го­ре ње­ним Уста­вом из 2007. про­пи­са­но је да је слу­жбе­ни је­зик у Цр­ној Го­ри цр­но­гор­ски. Та чи­ње­ни­ца у Цр­ној Го­ри ни­је иза­зва­ла ве­ће по­тре­се јер је у обра­зов­ним уста­но­ва­ма у на­став­ном пред­ме­ту Ма­тер­њи је­зик и књи­жев­ност и да­ље из­у­ча­ван до­та­да­шњи књи­жев­ни је­зик. 
Про­бле­ми по­чи­њу кад се на­кон про­ме­не фор­ме (на­зив је­зи­ка) кре­ну­ло у про­ме­ну су­шти­не – из­ра­ди гра­ма­ти­ке и пра­во­пи­са цр­но­гор­ског је­зи­ка. 
На­зив на­став­ног пред­ме­та за слу­жбе­ни је­зик у др­жа­ви у обра­зов­ним уста­но­ва­ма је при­ча за се­бе. По­што до­та­да­шњи на­зив Ма­тер­њи је­зик и књи­жев­ност ни­је био при­хва­тљив због то­га што ни­је имао на­ци­о­нал­ну од­ред­ни­цу, про­свет­не вла­сти су кре­ну­ле у по­тра­гу за на­зи­вом. На­зив цр­но­гор­ски је­зик био је ма­ње при­хва­тљив од прет­ход­ног, јер ни­је за­до­во­ља­вао зах­те­ве по­ли­тич­ких струк­ту­ра хр­ват­ског и бо­шњач­ког на­ци­о­нал­ног ен­ти­те­та. На­ђе­но је ком­про­ми­сно ре­ше­ње да се на­став­ни пред­мет у шко­ла­ма зо­ве Цр­но­гор­ски-срп­ски-хр­ват­ски и бо­шњач­ки је­зик. Та­ко ни кри­ви ни ду­жни, ђа­ци у цр­но­гор­ским шко­ла­ма по­ста­до­ше по­ли­гло­те, ко­ји по­ред два европ­ска уче још че­ти­ри бал­кан­ска је­зи­ка. И то све на истом ча­су и код истог на­став­ни­ка. На­став­ни­ци и про­фе­со­ри ко­ји из­во­де на­ста­ву овог пред­ме­та у шко­ла­ма мо­ра­ли су да се до­ви­ја­ју ка­ко да скра­те гло­ма­зан на­зив да би мо­гли да га упи­шу у за то од­ре­ђе­ном про­сто­ру у днев­ни­ку.
Про­фе­сор срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти