Војска запосела британске улице

Британска премијерка Тереза Меј каже да неће игнорисати могућност да је шира група повезана с овом трагедијом, док министарка унутрашњих послова Амбер Руд поручује да двадесеттрогодишњи нападач Салман Абеди највероватније није деловао сам. Рекла је и да се Абеди недавно вратио из Либије, одакле су у Манчестер дошли његови родитељи, док је медијима француски министар спољних послова Жерар Коломб казао да се верује да је Абеди боравио у Сирији и да су „потврђене” његове везе са Исламском државом.

Из британске обавештајне службе се сазнало да младић има либијско порекло и да им је познат одраније, али да није било разлога да га сврставају у „високо ризичне”. Оживљена су питања која се постављају након сваког терористичког удара по европским градовима.

Лондон, Париз, Берлин, Ница, Брисел суочавају се с готово идентичним профилом нападача – рођени и школовани у тим градовима, а у локалној заједници важе за љубазне момке. Британија се придружила државама које морају водити рат – против својих грађана. А како своје држављане надзирати, а да се ове демократије не претворе у полицијске државе?

Дилема је и да ли спречавати оне који желе да се придруже екстремистима на Блиском истоку. Јер, они позивају симпатизере из Европе да се „крсташима свете на домаћем терену” у име „деце у Сирије”, „удовица Палестине”, „сирочади Авганистана”. Ту су и они који су се вратили с ратишта. У Сирији и Ираку борило се више од 800 Британаца, од којих је половина дошла кући, повећавајући ризик од напада. У последње време је проширена и листа за надзор, на коју су обавештајци уврстили 3.000 имена. Осим слабости финансија и других ресурса, који ограничавају могућности праћења, питање је и колико дуго треба надгледати те људе пре него што се, као за Абедија, закључи да нису опасни.

А Абедијеве комшије из Манчестера су, преносе медији, запањене јер је био примеран младић. Кажу да његова породица осуђује џихадистичку идеологију и сматра је криминалом.

Али, Абеди није био само миран, јер, како новинари сазнају, у последње време је с мржњом гледао оне који су проповедали против ИД. Манчестер је после Лондона и Бирмингема трећи британски град по броју осуђиваних терориста и ратника на Блиском истоку. У манчестерској либијској заједници сви се знају. Појединци из ње кажу да је Абеди добро познавао и оне који су помагали људима да оду у Сирију и који су лежали у затвору због тероризма.

Рудова је „иритантним” назвала поступак америчке администрације, која је новинарима, пре власти с Острва, дала податке о нападачу док је британска полиција желела да контролише проток информација да би завршила своје операције. Захваљујући Американцима, испред куће бомбаша нашло су се хиљаде репортера у тренутку када је полиција хтела прићи дискретније.

Коментатори подсећају да је пре две недеље амерички председник руском министру спољних послова током сусрета у Белој кући открио поверљиве информације које је очигледно добио од Израела. Званични Лондон каже да овакав испад Америци више не сме да се деси.

Велика Британија и Израел вероватно су два највећа америчка савезника на овом пољу и сад можда размишљају да ће их скупо коштати свака следећа подела сазнања са САД. Док за „Гардијан” познаваоци прилика кажу да је у питању неспоразум који не би требало да има далекосежне последице и упућују на то да је Вашингтон усред политичке кризе, лондонски професор Лоренс Фридман тврди да САД показује „недисциплину у жељи да покаже шта зна”.