Vojska zaposela britanske ulice

Britanska premijerka Tereza Mej kaže da neće ignorisati mogućnost da je šira grupa povezana s ovom tragedijom, dok ministarka unutrašnjih poslova Amber Rud poručuje da dvadesettrogodišnji napadač Salman Abedi najverovatnije nije delovao sam. Rekla je i da se Abedi nedavno vratio iz Libije, odakle su u Mančester došli njegovi roditelji, dok je medijima francuski ministar spoljnih poslova Žerar Kolomb kazao da se veruje da je Abedi boravio u Siriji i da su „potvrđene” njegove veze sa Islamskom državom.

Iz britanske obaveštajne službe se saznalo da mladić ima libijsko poreklo i da im je poznat odranije, ali da nije bilo razloga da ga svrstavaju u „visoko rizične”. Oživljena su pitanja koja se postavljaju nakon svakog terorističkog udara po evropskim gradovima.

London, Pariz, Berlin, Nica, Brisel suočavaju se s gotovo identičnim profilom napadača – rođeni i školovani u tim gradovima, a u lokalnoj zajednici važe za ljubazne momke. Britanija se pridružila državama koje moraju voditi rat – protiv svojih građana. A kako svoje državljane nadzirati, a da se ove demokratije ne pretvore u policijske države?

Dilema je i da li sprečavati one koji žele da se pridruže ekstremistima na Bliskom istoku. Jer, oni pozivaju simpatizere iz Evrope da se „krstašima svete na domaćem terenu” u ime „dece u Sirije”, „udovica Palestine”, „siročadi Avganistana”. Tu su i oni koji su se vratili s ratišta. U Siriji i Iraku borilo se više od 800 Britanaca, od kojih je polovina došla kući, povećavajući rizik od napada. U poslednje vreme je proširena i lista za nadzor, na koju su obaveštajci uvrstili 3.000 imena. Osim slabosti finansija i drugih resursa, koji ograničavaju mogućnosti praćenja, pitanje je i koliko dugo treba nadgledati te ljude pre nego što se, kao za Abedija, zaključi da nisu opasni.

A Abedijeve komšije iz Mančestera su, prenose mediji, zapanjene jer je bio primeran mladić. Kažu da njegova porodica osuđuje džihadističku ideologiju i smatra je kriminalom.

Ali, Abedi nije bio samo miran, jer, kako novinari saznaju, u poslednje vreme je s mržnjom gledao one koji su propovedali protiv ID. Mančester je posle Londona i Birmingema treći britanski grad po broju osuđivanih terorista i ratnika na Bliskom istoku. U mančesterskoj libijskoj zajednici svi se znaju. Pojedinci iz nje kažu da je Abedi dobro poznavao i one koji su pomagali ljudima da odu u Siriju i koji su ležali u zatvoru zbog terorizma.

Rudova je „iritantnim” nazvala postupak američke administracije, koja je novinarima, pre vlasti s Ostrva, dala podatke o napadaču dok je britanska policija želela da kontroliše protok informacija da bi završila svoje operacije. Zahvaljujući Amerikancima, ispred kuće bombaša našlo su se hiljade reportera u trenutku kada je policija htela prići diskretnije.

Komentatori podsećaju da je pre dve nedelje američki predsednik ruskom ministru spoljnih poslova tokom susreta u Beloj kući otkrio poverljive informacije koje je očigledno dobio od Izraela. Zvanični London kaže da ovakav ispad Americi više ne sme da se desi.

Velika Britanija i Izrael verovatno su dva najveća američka saveznika na ovom polju i sad možda razmišljaju da će ih skupo koštati svaka sledeća podela saznanja sa SAD. Dok za „Gardijan” poznavaoci prilika kažu da je u pitanju nesporazum koji ne bi trebalo da ima dalekosežne posledice i upućuju na to da je Vašington usred političke krize, londonski profesor Lorens Fridman tvrdi da SAD pokazuje „nedisciplinu u želji da pokaže šta zna”.