Мештани обнављају Јошаничку Бању

Све то први су кораци ка повратку Јошаничке Бање на туристичку мапу Србије а и новој нади мештана да ово место више неће бити само пролазна станица или својеврсна депонија где гости по повратку, одозго са Копаоника, одлажу отпад. Тако је то годинама и због тога постоји дугогодишња љутња Бањчана на ранију и локалну и државну власт. Већина њих се жали што су најављивани и усвајани планови и елаборати остајали само на папиру. Насупрот томе, немају шта да замере природној дарежљивости.

Подарено им је и више него што би човек пожелео – локација у подножју туристички познате планине, на идеалној надморској висини од 550 метара, кроз насеље протичу две реке – Јошаничка и Самоковска, околне шуме их чувају од ветрова, а лети освежавају. И, што је најважније из пет издашних извора тече, такорећи, прокључала лековита вода, врелине 78,5 степени која благотворно делује на реуматска обољења, кожне болести, болести желуца и једњака... Све је то још увек џаба кад највећи део те воде одлази низ реку Јошаницу, а може се још користити и за грејање стакленика и пластеника како је то некада било и, најзад, да оде у радијаторе. Упркос томе нису сви гости ову бању заборавили, има их који преко лета долазе, одмарају се и користе воду за лечење.

Смештају се углавном у приватним кућама, јер оскудни су овде и хотелски капацитети. Требало је, додуше, то давно да се реши градњом једног хотела од две стотине лежајева која је започета још 1978. године средствима пензионог фонда једне београдске општине. Међутим, тек што су завршени груби радови донет је Закон о забрани непривредних инвестиција и градња је обустављена. Објекат је после припао општини, а затим без накнаде уступљен „Генексу” па судски враћен ПИО фонду, али и даље споља изгледа пристојно а унутра је потпуни хаос, како би се рекло, простор у коме се сада легу јежеви и змије...

На срећу, последњих година „пробудили” су се појединци. Први је „повукао” мештанин Миланко Милојевић, који је зараду од дугогодишњег рада у Швајцарској уложио овде и саградио хотел и бензинску пумпу. У ову причу о имућнијим појединцима који су, на неки начин, преузели иницијативу од државе у развоју свог места уклапа се и Срећко Минић, млади привредник, власник предузећа „Мегалит” уз Рашке.

Минић је уложио прилично новца у куповину и обнову једног другог запуштеног хотела и изградњу прелепог аква парка. И, то је повећало посету бањи у летњој сезони и потврдило овде уврежено мишљење да би се уз улагање државе у реализацију пројеката инфраструктуре и подизање квалитета балнеолошких услуга, као и бржу и упрошћену урбанистичку процедуру, место туристички могло брзо опоравити.

Томе, а и даровима природе, тврди већина њих, одговорили би најпре сами мештани, они који годинама раде у иностранству. Има их око две стотине па би, верује се, радије улагали, рецимо у градњу мањих хотела уместо само у зидање огромних кућа од којих је већина углавном закључана и празна.