Кан – Британска позоришна и филмска глумица Ванеса Редгрејв је током своје дуге и плодне каријере за глуму освојила све награде –које су се могле освојити – од канске награде до „Оскара” 1978. за улогу у филму „Јулија”.

На Канском фестивалу први пут је боравила 1966. и освојила награду за најбољу женску ролу, за улогу у филму „Морган – погодан случај за лечење”, а сада се представила и као редитељ дебитант, у својој 80. години. У разговору за „Политику”, ова уметница и политичка активисткиња левичарске провенијенције која се залагала за радничку револуцију, Организацију за ослобођење Палестине и ИРА, и као добра пријатељица Радета Шербеџије учествовала у протестима током рата у Југославији, каже да је неизвесно колико ће још живети. „Пре две године сам преживела срчани удар, тако да о некој новој режији ни не размишљам”, каже. У наредном периоду ће се потрудити да њен документарни филм „Море туге”, посвећен европској хуманитарној кризи и односу Велике Британије према избеглицама, дође до што већег броја гледалаца.

Дубравка Лакић

21. ВЕК

После пола века: Револуционарна 1967. година

Меша Селимовић објављује свој најпознатији роман „Дервиш и смрт”. У светску дистрибуцију улази први шпагети вестерн под називом „За шаку долара”. Мухамед Али одбија да служи војни рок у армији САД. У Британији, у оквиру Баркли банке, инсталиран је први банкомат. Покренута је иницијатива за промену Устава СФРЈ

Велики боем и сјајни сатиричар Влада Булатовић Виб, у време када је занос револуционарне изградње био огроман, а трудбеници рушили рекорд за рекордом, смислио је следећу духовитост: „Другови, свака наша година је историјска.”

Међу свима њима издваја се 1967. У тој пола века удаљеној години догодиле су се промене после којих заиста скоро ништа више није било исто. На свим странама света. Запањујућа је количина догађаја из те године који су били до те мере значајни да су и педесет година касније важни, па и одлучујући, за политику, културу и економију планете. И наставиће да буду значајни, највероватније док је света и века.

У тој години Њујорк тајмс открио је да америчка војска тајно експериментише са забрањеним бојним отровима. Роналд Реган, холивудски глумац и будући председник САД, постаје гувернер Калифорније. Заробљен је и погубљен Че Гевара. У Индонезији свргнут је Сукарно. Британија приступа преговорима за учлањење у Европску економску заједницу (будућу ЕУ). Група The Doors и Џими Хендрикс издају своје дебитантске албуме. Меша Селимовић објављује свој најпознатији роман Дервиш и смрт. Канада слави 100 година свог постојања и то обележава спектакуларном светском изложбом, Еxпо 67, у Монтреалу коју, у току те године, посећује 50 милона људи. У светску дистрибуцију улази први шпагети вестерн под називом За шаку долара. Три астронаута, у капсули Аполо 1, гину у ватри која их захвата и пре него што су лансирани на пут у свемир. У Београду се одржава први БИТЕФ, који ће постати један од најважнијих уметничких фестивала у Европи. Кина објављује да је ангажовала Црвену армију у пролећној сетви. Бразилска полиција хапси Франца Стангела, злогласног команданта логора смрти Треблинка и Собибор. Британија добија прве количине гаса из Северног мора. После 14 година проведених у кућном притвору умире први, демократски изабрани а, потом, у завери Американаца и Британаца свргнути, премијер Ирана, Мохамед Мосадек.

Станко Црнобрња

12. ИГРАЧ

Уметник је изабран, председник је одсутан

У излозима светских књижара појавиће се роман који већ увелико заједно пишу бивши амерички председник Бил Клинтон и Џејмс Патерсон, један од најтиражнијих писаца данашњице. Није потребно да имате нушићевски или домановићевски таленат па да замислите на шта би код нас личило ово писаније у четири руке

Почетком месеца Саветодавни комитет за уметност британског парламента именовао је енглеску вајарку Корнелију Паркер за „званичног уметника општих избора 2017”, који ће се у Великој Британији одржати средином јуна. Уметница, која је љубитељима визуелних уметности позната и као ауторка многих инсталација, већ је добила хонорар у износу од седамнаест хиљада фунти стерлинга, у шта нису урачунати путни трошкови, а њен задатак је да по завршетку изборног процеса креира уметничко дело које ће постати саставни део уметничке колекције британског парламента. Оваква пракса у Британији постоји од 2001. године, када је Џонатан Јејо насликао портрете тројице тадашњих лидера три највеће парламентарне странке, чије су димензије одговарале проценту освојених гласова.

Није потребно да имате нушићевски или домановићевски таленат па да замислите на шта би код нас личила ова скупштинско-уметничка предизборна ујдурма.

Прво, чак и ако би се десило немогуће, па да култура макар и на овакав бизаран начин буде предмет било какве процедуре у српском парламенту, питање је да ли би конкурс за „изабраног уметника“ био на време расписан, а на време и завршен.

Вуле Журић

ПАРАЛЕЛНИ ИНТЕРВЈУ

Како се Иран открива кроз књижевност

Ирански писци су, попут својих сународника, дуго плаћали цех међународне изолације. Савремена књижевна сцена у овој земљи је, међутим, веома жива, у шта смо се уверили у разговору са представницима две генерације писаца чија дела привлаче пажњу и ван граница њихове земље

Педесетчетворогодишња књижевница која је славу стекла првим романом Моја птица (2002), иза себе има десетак књига прозе, романа и кратких прича. Четрдесетогодишњи Есмаили, који се на књижевној сцени пробио са првим романом Стражар (2014), објавио је неколико књига кратких прича. Каријеру је почео као новинар, правећи интервјуе са књижевним звездама попут америчког писца Пола Остера.

Један од разлога због којих ови писци привлаче пажњу ван земље јесте што су њихове приче смештене у контекст савременог Ирана, друштва које је дуго било изоловано и о коме читаоци ван персијског говорног подручја најчешће имају нејасне представе. Вафи се у својој прози бави портретима жена из различитих друштвених слојева, улази у интимне просторе породица и њихове сложене односе у земљи у којој постоји велики јаз између јавне и приватне сфере.

Есмаили је мајстор кратких прича, један од писаца средње генерације који је освојио највише књижевних награда у својој земљи.

Са иранским писцима смо се срели у Техерану, у време највећег Сајма књига у овом делу света. Разлог за укрштени интервју је што смо желели да проверимо зашто су у Ирану још увек снажне границе између „мушких” и „женских” аутора. На питања о савременој иранској књижевној сцени, која је непозната у Србији, саговорници су узвратили питањима о српској књижевности.

Ана Оташевић

СПОМЕНИЦИ

Студентски трг чупан из сећања

„Аман, зауставите то!”, наслов је вапаја објављеног у јуну 2006. године у Књижевном листу на вест о одлуци државне комисије да се једини ван конкурса понуђени гипсани одливак Теслине фигуре излије у бронзи – за Теслин споменик у Београду. Фигура је изливена, споменик је подигнут и још увек зимује у тротоарском простору београдског аеродрома, на месту које доказује да се таквога „Тесле” стиде и стручне комисије и кумови аеродрома и газде аеродрома и држава, уз напомену, која, наравно, нимало не дира ширу јавност, да време живљено с њим дословно излуђује професионалну вајарску популацију Србије.

Тај споменик је могуће уклонити. Не рушити га… незамисливо је, али заменити га другим, достојним Тесле, оствариво је. Једина преостала невоља, мрља на аутору садашњег споменика и на „његовој” комисији, брзо би се заборавила.

То што је Тесли на аеродрому учињено излечиво је.

*

Град Београд планирао је најпре да се Студентски трг укључи у пешачку зону зачету Кнез Михаиловом улицом.

Затим је одлучено да се на Студентском тргу подигне споменик Зорану Ђинђићу.

Наручен је и пројект места новог споменика на Студентском тргу.

Пројект места новог споменика је урађен, објављен (арх. Борис Подрека, прим.ред.)

У трагању за местом новог споменика, начињен је и пројект реконструкције Студентског трга, усмерен на грубо „лаичко” преваспитавање трга, до претње да његов до сада ексклузивни културно-историјски смисао и значајне урбанистичке могућности потпуно замру, чак и да слика његовог досадашњег изгледа буде дословно ишчупана из историјског памћења Београда, Србије.

Неизлечиво.

Љубомир Глигоријевић*

АУТОСТОПЕРСКИ СУСРЕТ СА САМИМ СОБОМ

Паорска библија

Сава Бабић је открио једног од највећих мислилаца двадесетог века Белу Хамваша. Мађарског есејисту – који за живота није објавио скоро ниједну књигу – назвали су „Бели Ниче”. Једно време у Београду, али не на малициозан начин, причало се да Бела Хамваш ни не постоји, већ је то сам Сава Бабић који пише под псеудонимом Бела Хамваш

Почетком 1995, зима је још трајала, позвао ме је телефоном Сава Бабић. Ја тада нисам имао телефон, па ми је било чудно како ме је нашао. Трагао је – типичним ентузијазмом – од пријатеља до пријатеља где бих могао бити и нашао ме је. Прозуклим гласом ме је упитао: „Је л’ пијеш црно вино.” „Не”, одговорио сам, јер нисам пио алкохол. „Добро” наставио је он, „не пијеш алкохол, али ваљда пијеш Христовљеву крв, она је извор живота и радости. Јављам ти се јер си добио награду Чалабрчак за есеј године.”

Есеј је био кратак и ефектан жанр за Саву који је расправљао о живом животу где су досада и гњаважа искључени, а дух тријумфује. Награда се састојала од петсто килограма жита које је даровала задруга Мужљенски ритови, а добили су је Борислав Михајловић Михиз, Миодраг Павловић, Драган Јовановић и моја „залуталост” међу ове великане. Наравно, и ја сам своју награду поклонио Народној кухињи, а мени је остала врећица са лепо извезеним дизајном. Обрадовао сам се јер нисам ја, баш, имао много награда. А попио сам и чашу вина на свечаној додели у Клубу Цвијета Зузорић.

Сава Бабић (1934-2012) је открио једног од највећих мислилаца двадесетог века Белу Хамваша. Мађарског есејисту – који за живота није објавио скоро ни једну књигу – назвали су „Бели Ниче” јер је открио светлу страну космоса. Сава га је извео из анонимности и Мађарима и нама. Преводио је његове књиге и објављивао их. Многе књиге попут Сциленција сакра, Патам, Табула смарагдина, Карневал изашле су у више издања са алхемијском посвећеношћу нашег преводиоца. Једно време у Београду, али не на малициозан начин, причало се да Бела Хамваш ни не постоји, већ је то сам Сава Бабић који пише под псеудонимом Бела Хамваш.

Божидар Мандић

ЕПИДЕМИОЛОГИЈА

Свето причешће и заразе

Идеално би било када би сама црква, у светлу сазнања стечених током последњих 150 година, изменила своју двомиленијумску праксу тако да се причешће, као ни одавање поште иконама, не заснива на буквалној размени пљувачке

У време последњих божићних празника један таблоид је објавио како „сви узимају вино и нафору истом кашиком, а да се на тај начин не пренесе никаква болест“. Истакнуто је како православни свештеник „брани тезу да се светим причешћем нико није разболео“, а интервјуисани лекари, суочени с осетљивошћу теме, давали су неподударне одговоре. Чланак је, махом с јаким емотивним набојем, коментарисало преко 420 читалаца, па га је затим преузело више националних и регионалних сајтова.

Насталу жустру полемику одликовали су вишак уверења и упадљиво одсуство аргумената. Остала је потреба да се попуни та празнина.

Лако је могуће да се нико није пожалио свештенику да је због причешћа добио упалу крајника (или да се нико не сећа таквог примера), али је неспорна научна чињеница да се путем заједничке кашике преносе узрочници многих заразних болести. Исто, наравно, важи и за љубљење иконе. Штавише, при боравку у маси, било да је то у цркви, спортској хали или на музичком концерту, постоји знатна могућност преношења клица и без непосредног физичког додира са загађеним предметом.

Човек може да сматра како га виша сила штити од профаног заражавања током причешћа, литургије или друге богоугодне активности, али тиме искорачује из подручја науке и залази у религијске сфере. Ту већ важе сасвим различита правила.

Зоран Радовановић*