Аустријски народњаци између две ватре

Наиме, попут бројних других европских странака конзервативног центра, народњаци су се такође обрели у раскораку између традиционалне политике коју су деценијама водили и захтева времена. Нису смогли снаге или одлучности да се поставе у оквирима нове политичке епохе. Упражњавали су такозвани цик-цак курс, пун супротности. То се односило на конзервативно опредељење за породицу као темељ друштва и на очување католичког идентитета. Са друге стране, народњаци се залажу за евроинтеграције и уклапање у системе глобалне економије.

До пре десетак година, компоненте овакве оријентације биле су донекле компатибилне. Међутим, у ери глобализације дошло је до ерозије конзервативних вредности, а идеолози странке су све чешће прибегавали протекционизму, видећи у тој пракси једини излаз из замршене ситуације.  

Предвиђања, позитвна и негативна, условљавају се у међувремену (не)успехом младог страначког шефа и министра за европска питања и интеграције Себастијана Курца. Не само у Аустрији. Немачка новинска агенција ДПА сврстала је Курца међу седам политичких добитника садашњице уз, између осталих, Жан-Клода Јункера, Доналда Туска и Матеа Ренција.

Курц је, такорећи на препад, преузео челну улогу, пошто је страначки врх претходно прихватио његов ултиматум у седам тачака о новом идеолошком и прагматском постављању. Курц је у стилу Емануела Макрона најавио отварање странке према свим политичким струјама, односно претварање конзервативно-католичке партије у широки либерално-грађански покрет. При том је захтевао, и добио, овлашћења која до сада није имао ни један челник народњака. Самостално ће водити партију и одлучивати о саставу партијског руководства, одређивати курс кампање пред превремене парламентарне изборе у октобру ове године. У случају успеха његова реч ће бити меродавна за именовање чланова владе у некој будућој коалицији.

Амбиције и привремени ауторитет новог предводника народњака одсликавају се и у изборној крилатици те странке: „Нова Народњачка партија – Себастијан Курц”. Курцов опстанак на страначком врху, међутим, извесно ће зависити од изборног (не)успеха долазеће јесени. Уколико не оствари прижељкивани успех, Курца би могла да сустигне судбина његових претходника. У минулих десет година, народњаци су именовали и испратили у пензију чак четири челника, а међу њима чак и Курцовог одлучног претходника Рајнхолда Митерленера.

Исто важи и за Курцов „револуционарни” програм, појашњен у седам тачака поменутог ултиматума, којим се наметнуо као нови челник те странке: отварање народњака према свим политичким струјама као и њено трансформисање у народни покрет ипак није ни нов, нити би се његово ауторство могло приписати Себастијану Курцу, као што то ових дана истичу народњачки функционери. Идентичан програм представили су суоснивач Народњачке партије Феликс Хурдес и њен први шеф Леопод Куншак, али га нису спровели у дело.

Управо због „рушења страначке традиције” Куншак је био принуђен да поднесе оставку после само пет месеци на челу партије. Наравно, оставка је била добродошла, с обзиром на то да је Куншак био у жижи критике због антисемитизма испољеног чак и по свршетку Другог светског рата. Неуморно је понављао надри теорије о неопходности решавања јеврејског питања.

У процени политичке неопходности опстанка Курца на челу странке, односно и у предвиђањима о (не)успеху на политичкој сцени, најдаље је отишао доајен аустријске и европске политичке сцене, бивши европски комесар за питања аграра Франц Фишлер. Стари знанац и саговорник „Политике” Фишлер пожелео је Курцу успех на предстојећим, превременим парламентарним изборима у октобру ове године, „јер народњацима у супротном прети фијаско попут онога који је претрпела Демохришћанска партија у Италији”.