Austrijski narodnjaci između dve vatre

Naime, poput brojnih drugih evropskih stranaka konzervativnog centra, narodnjaci su se takođe obreli u raskoraku između tradicionalne politike koju su decenijama vodili i zahteva vremena. Nisu smogli snage ili odlučnosti da se postave u okvirima nove političke epohe. Upražnjavali su takozvani cik-cak kurs, pun suprotnosti. To se odnosilo na konzervativno opredeljenje za porodicu kao temelj društva i na očuvanje katoličkog identiteta. Sa druge strane, narodnjaci se zalažu za evrointegracije i uklapanje u sisteme globalne ekonomije.

Do pre desetak godina, komponente ovakve orijentacije bile su donekle kompatibilne. Međutim, u eri globalizacije došlo je do erozije konzervativnih vrednosti, a ideolozi stranke su sve češće pribegavali protekcionizmu, videći u toj praksi jedini izlaz iz zamršene situacije.  

Predviđanja, pozitvna i negativna, uslovljavaju se u međuvremenu (ne)uspehom mladog stranačkog šefa i ministra za evropska pitanja i integracije Sebastijana Kurca. Ne samo u Austriji. Nemačka novinska agencija DPA svrstala je Kurca među sedam političkih dobitnika sadašnjice uz, između ostalih, Žan-Kloda Junkera, Donalda Tuska i Matea Rencija.

Kurc je, takoreći na prepad, preuzeo čelnu ulogu, pošto je stranački vrh prethodno prihvatio njegov ultimatum u sedam tačaka o novom ideološkom i pragmatskom postavljanju. Kurc je u stilu Emanuela Makrona najavio otvaranje stranke prema svim političkim strujama, odnosno pretvaranje konzervativno-katoličke partije u široki liberalno-građanski pokret. Pri tom je zahtevao, i dobio, ovlašćenja koja do sada nije imao ni jedan čelnik narodnjaka. Samostalno će voditi partiju i odlučivati o sastavu partijskog rukovodstva, određivati kurs kampanje pred prevremene parlamentarne izbore u oktobru ove godine. U slučaju uspeha njegova reč će biti merodavna za imenovanje članova vlade u nekoj budućoj koaliciji.

Ambicije i privremeni autoritet novog predvodnika narodnjaka odslikavaju se i u izbornoj krilatici te stranke: „Nova Narodnjačka partija – Sebastijan Kurc”. Kurcov opstanak na stranačkom vrhu, međutim, izvesno će zavisiti od izbornog (ne)uspeha dolazeće jeseni. Ukoliko ne ostvari priželjkivani uspeh, Kurca bi mogla da sustigne sudbina njegovih prethodnika. U minulih deset godina, narodnjaci su imenovali i ispratili u penziju čak četiri čelnika, a među njima čak i Kurcovog odlučnog prethodnika Rajnholda Miterlenera.

Isto važi i za Kurcov „revolucionarni” program, pojašnjen u sedam tačaka pomenutog ultimatuma, kojim se nametnuo kao novi čelnik te stranke: otvaranje narodnjaka prema svim političkim strujama kao i njeno transformisanje u narodni pokret ipak nije ni nov, niti bi se njegovo autorstvo moglo pripisati Sebastijanu Kurcu, kao što to ovih dana ističu narodnjački funkcioneri. Identičan program predstavili su suosnivač Narodnjačke partije Feliks Hurdes i njen prvi šef Leopod Kunšak, ali ga nisu sproveli u delo.

Upravo zbog „rušenja stranačke tradicije” Kunšak je bio prinuđen da podnese ostavku posle samo pet meseci na čelu partije. Naravno, ostavka je bila dobrodošla, s obzirom na to da je Kunšak bio u žiži kritike zbog antisemitizma ispoljenog čak i po svršetku Drugog svetskog rata. Neumorno je ponavljao nadri teorije o neophodnosti rešavanja jevrejskog pitanja.

U proceni političke neophodnosti opstanka Kurca na čelu stranke, odnosno i u predviđanjima o (ne)uspehu na političkoj sceni, najdalje je otišao doajen austrijske i evropske političke scene, bivši evropski komesar za pitanja agrara Franc Fišler. Stari znanac i sagovornik „Politike” Fišler poželeo je Kurcu uspeh na predstojećim, prevremenim parlamentarnim izborima u oktobru ove godine, „jer narodnjacima u suprotnom preti fijasko poput onoga koji je pretrpela Demohrišćanska partija u Italiji”.