Курди руше престоницу Исламске државе

Дуго одлагана операција, заснована на плану Америчке централне команде у време Барака Обаме, додељује кључну улогу мешовитом контингенту курдских и арапских бораца, познатом као Сиријске демократске снаге.

Али, у сталном страху да би блискоисточни ратови могли да инспиришу 23 милиона Курда расутих по Турској, Сирији, Ираки и Ирану да захтевају добијање независне државе, или барем високог степена аутономије какву су остварили у Ираку, Анкара тврди да је милиција сиријских Курда савезник Радничке партије Курдистана (ПКК), која је и на турској и на америчкој листи терористичких организација.

Американци праве разлику између две групе, а сиријску милицију и даље сматрају јединим поузданим партнером на терену који је у стању да заузме Раку без ризичног распоређивања већег броја америчких саветника и војника, којих је у Сирији око 700, укључујући и артиљеријску јединицу маринаца.

„Број припадника наших снага се повећава, посебно међу становницима подручја, и имамо довољно снаге да ослободимо Раку уз подршку коалиционих снага”, изјавио је представник Сиријских демократских снага пре него што је Трамп о плановима за њихово наоружавање обавестио турског председника током његове посете Вашингтону крајем маја, када су се двојица председника сложила само око тога – да се не слажу.

Реџеп Тајип Ердоган остао је изразито против идеје да Курди ослобађају арапску Раку, а Анкари нису довољна америчка уверавања да курдске снаге неће дејствовати унилатерално нити да ће им бити допуштено да овладају Раком после истеривања бораца „калифата”.

Турска је покушала сама да реши проблем, па су авиони ратног ваздухопловства у неколико наврата бомбардовали Курде, што је наљутило Американце и навело Пентагон да пошаље појачање америчким ренџерима који држе зону између Курда и турских снага на терену.

САД су крајем маја потврдиле да су почеле да допремају оружје милицији сиријских Курда познатој по акрониму ЈПГ. Турски Савет за националну безбедност је саопштио да оваква одлука „не пристаје” пријатељу и да није у складу са очекивањима Анкаре, где отворено страхују да би оружје намењено сиријским Курдима могло да заврши у рукама ПКК и тако додатно запрети дестабилизацији Турске.

„То оружје може да буде употребљено против свих, не само против Турске”, упозорио је недавно шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу алудирајући на то да сиријски Курди намеравају да формирају аутономни регион уз турску границу. „Такви кораци су изузетно опасни по јединство и територијални интегритет Сирије”.

Америчко-турски односи тако су суочени са новим изазовом после тензије створене након неуспешног удара у Турској прошлог јула, за који је Анкара оптужила исламског проповедника који живи у САД и затражила његово изручење – што Вашингтон одбија.

Трампу је очито важније да испуни обећање да ће Исламску државу уништити „брзо”, па је његов приоритет да наоружавањем Курда створи услове за одлучујући напад на сиријски град који важи за исламистичко средиште планирања терористичких напада на Западу.

Коалиција Курда и арапских бораца се последњих месеци приближила центру Раке на само три километра, али снажан отпор успорио је њихово кретање. Ових дана заузето је највеће место западно од Раке, а у операције су се активно укључили и Руси који систематски бомбардују конвоје исламиста који покушавају да напусте град и пребаце се јужно до Палмире. Руске крстареће ракете испаљене са бродова и подморница у Медитерану већ су гаале Палмиру онемогућавајући исламистима да се регрупишу.

Циљ операција је да се Рака опколи и да почетком лета крене коначна офанзива у неколико фаза, по моделу напада на исламисте у ирачком граду Мосулу. Иако је Рака мања, очекују се тешке борбе јер се и исламисти припремају да користе исту тактику као у Мосулу – борба за сваку кућу, ангажовање бомбаша самоубица, копање тунела.

На истоку, ирачке снаге уз подршку Американаца настављају лагано напредовање према центру Мосула, према џамији Ел Нури испред које је лидер исламиста Абу Бакр ел Багдади лета 2014. прогласио исламски „калифат”.

Офанзива је започета у октобру и убрзана крајем маја, а последњи извештаји кажу да је заузета једна од четири градске области која је чинила исламску енклаву другог највећег ирачког града. Неочекивана дужина трајања кампање и у Ираку потврђује процене о жестоком отпору исламиста који бране своја последња упоришта.

Интензивирање борби довело је до очекиваног таласа нових избеглица. Користећи ноћ, у страху од очекивано жестоких сукоба, више од 10.000 цивила побегло је из логора северно од Раке, ризикујући смрт у минским пољима и од непријатељских група које крстаре Сиријом. Претпоставља се да је у граду остало око 200.000 становника.