Индустријализација Петра Лубарде

А пошто је Лубардина изложба отворила Галерију Културног центра Београда, поводом 60. рођендана галерије, у уторак у 19 часова у Културном центру биће отворена међународна изложба и приказан видео-рад Владимира Николића урађен поводом контекста у који је данас Лубардинa слика стављена, али и о невероватном историјском путу те слике – од самита несврстаних до апарата за продају кока-коле и других газираних пића данас.   

На изложби „Када се други сусреће са другим” представиће се и Ли Кит и Ху Јун (Кина), Стјуарт Рингхолт (Аустралија), Ани Вигијер и Френк Аперте (Француска), Маидер Лопез (Шпанија), Владимир Николић, Синиша Илић, Сандра Стојановић...

Кустос је Биљана Ћирић која живи у Шангају где је, након кинеског језика у Београду, завршила трогодишњи мастер из историје уметности. За ову прилику изабрала је уметнике који „нису мејнстрим, већ су одабрали да делују са маргине, јер они мењају свет уметности, а не они који раде по „правилима”.

‒ Видећемо рад чији је аутор Ли Лиао. Он снима празне канцеларије градоначелника током осмочасовног радног времена. Пропитујући симболе моћи, прошле године је снимио кабинет градоначелника Јекатеринбурга. Свој предлог је изнео и Синиши Малом од којег је добио пристанак, али не и од његовог обезбеђења, тако да ће изложити неки други свој рад ‒ каже Биљана Ћирић, која је била кустос више међународних пројеката.

Кинески уметници из групе „Birdhead” кроз фотографије приказаће критику урбаног развоја Кине, који се тако брзо дешава у градовима или селима да драстично утиче на мењање начина живота и односа према земљи.

Уметник Ху Јун разматра разлику Кине, у којој се годишње отвори 500 музеја (то су приватни музеји приватних компанија), и Београда где водећи музеји не раде. Сада нашу Кућу цвећа доводи у везу са фразом „Нека цвета хиљаду светова” Мао Цедунга и културном револуцијом...

Наша саговорница је радила као кустос у Музеју модерне уметности Доулун у Шангају. Прича да су од државе добили новац само за плате, струју и воду, и за сваки пројекат сами су тражили средства.

‒ Тамо нема пореских олакшица за оне који дају новац за уметност, зато смо морали да убедимо разне компаније да поверују у оно што радимо, а ја верујем да ово што радим мења поглед на свет. За једну изложбу спонзор је био колекционар из Париза, на пример.

Биљана Ћирић бави се критиком институција културе и моделима који су нам данас потребни, јер су, каже, превазиђени огромни простори у који ће кустос само расути уметничка дела. Теоретичарка Доротеја вон Хантелман је рекла: – Оног тренутка кад променимо ритуале излагања, променићемо формате институција. Данас су изложбе врло ригидни формати. Трају месец дана, а зашто не би трајали и по годину дана и имали активнији однос са публиком.

Као пример добре праксе наводи кинеску изложбу „Ово је прогрес” Британца Тина Сегала, где је радила као кустос.

‒ Људи су рекли да ће заувек памтити тај рад. Посетилац улази у празну галерију, прилази му дете које иде у први разред и пита га: Можеш ли да ми кажеш шта је то прогрес. Ходају и причају о тој теми, а онда вас дете доведе до тинејџера и настављате с њим да размишљате о прогресу. Он вас води до девојке или младог човека, и све тако док не стигнете до човека од 70 година. У исто време на туру појединачно креће 30 људи. Нема фотографисања, то је чиста продаја идеје. Сам разговор остаје између вас и водича. Једна жена се вратила после два дана и рекла да мора још нешто да каже свом водичу...

Говорећи о кинеском тржишту, истиче да уметници немају грантове од државе, и ако са 20 година немају галеристу иза себе, у уметничком смислу неће доживети 30. годину.

‒ Систем је суров. Нема експериментисања у подрумима и напуштеним супермаркетима као некада. Чим заврше школу мисле како да не пређу у комерцијалу, а још немају јаке и изграђене ставове.

У Кини су, како додаје, актуелне изложбе – спектакли. Улаже се у продукцију, публика долази да се фотографише и млади људи, каже, добијају погрешну представу о томе шта је смисао уметности.

‒ Жао ми је да се баца новац само на то. Има и музеја који су критични према мејнстриму.

Да ли је и ретроспектива Јоко Оно (84), чији је кустос била на Уралском бијеналу, носила у себи дозу спектакла; о томе каже:

‒ Јоко Оно је увек била „жена Џона Ленона”, а почела је са својим експериментима и пре него што га је упознала. Занимала ме је њена маргинална позиција у свету уметности. Њен ликовни рад остао је недовршен на тој изложби и посетиоци су сатима остајали да раде на њему. Дошла је на изложбу и пела се уз степенице брже од нас младих! Све што је дизајнерка изложбе урадила, свидело јој се, ништа није померила. Добила је Златног лава на Бијеналу у Венецији. Имала је среће да живи дуго и дочека да буде призната. За Нову годину ми и данас шаље честитку и књиге ‒ прича Биљана Ћирић.

Примећује и да је Кина још увек егзотика за запад. – Европа нема новца и зато се све више окреће Кини. Колекционар из Хонг Конга, тридесетогодишњак, поклонио је четири кинеска рада Центру Помпиду и он је одабрао кустоса за кинеску уметност. Тако Кина мења свет.

Ај Вејвеј против система

Биљана Ћирић каже да није поштовалац радова најпознатијег кинеског уметника Ај Вејвеја, али подржава његове документарце.

‒ Његови адвокати прате неправде које влада наноси обичним људима. Кад је објављено да је младић из унутрашњости Кине ушао у полицијску станицу и убио четири полицајца ножем, у року од две недеље изречена му је смртна казна. Вејвеов тим је доказао да младић није убица, само је пролазио поред станице док је у току био обрачун полицајаца. Ништа нису тиме променили, али су указали на истину.