Industrijalizacija Petra Lubarde

A pošto je Lubardina izložba otvorila Galeriju Kulturnog centra Beograda, povodom 60. rođendana galerije, u utorak u 19 časova u Kulturnom centru biće otvorena međunarodna izložba i prikazan video-rad Vladimira Nikolića urađen povodom konteksta u koji je danas Lubardina slika stavljena, ali i o neverovatnom istorijskom putu te slike – od samita nesvrstanih do aparata za prodaju koka-kole i drugih gaziranih pića danas.   

Na izložbi „Kada se drugi susreće sa drugim” predstaviće se i Li Kit i Hu Jun (Kina), Stjuart Ringholt (Australija), Ani Vigijer i Frenk Aperte (Francuska), Maider Lopez (Španija), Vladimir Nikolić, Siniša Ilić, Sandra Stojanović...

Kustos je Biljana Ćirić koja živi u Šangaju gde je, nakon kineskog jezika u Beogradu, završila trogodišnji master iz istorije umetnosti. Za ovu priliku izabrala je umetnike koji „nisu mejnstrim, već su odabrali da deluju sa margine, jer oni menjaju svet umetnosti, a ne oni koji rade po „pravilima”.

‒ Videćemo rad čiji je autor Li Liao. On snima prazne kancelarije gradonačelnika tokom osmočasovnog radnog vremena. Propitujući simbole moći, prošle godine je snimio kabinet gradonačelnika Jekaterinburga. Svoj predlog je izneo i Siniši Malom od kojeg je dobio pristanak, ali ne i od njegovog obezbeđenja, tako da će izložiti neki drugi svoj rad ‒ kaže Biljana Ćirić, koja je bila kustos više međunarodnih projekata.

Kineski umetnici iz grupe „Birdhead” kroz fotografije prikazaće kritiku urbanog razvoja Kine, koji se tako brzo dešava u gradovima ili selima da drastično utiče na menjanje načina života i odnosa prema zemlji.

Umetnik Hu Jun razmatra razliku Kine, u kojoj se godišnje otvori 500 muzeja (to su privatni muzeji privatnih kompanija), i Beograda gde vodeći muzeji ne rade. Sada našu Kuću cveća dovodi u vezu sa frazom „Neka cveta hiljadu svetova” Mao Cedunga i kulturnom revolucijom...

Naša sagovornica je radila kao kustos u Muzeju moderne umetnosti Doulun u Šangaju. Priča da su od države dobili novac samo za plate, struju i vodu, i za svaki projekat sami su tražili sredstva.

‒ Tamo nema poreskih olakšica za one koji daju novac za umetnost, zato smo morali da ubedimo razne kompanije da poveruju u ono što radimo, a ja verujem da ovo što radim menja pogled na svet. Za jednu izložbu sponzor je bio kolekcionar iz Pariza, na primer.

Biljana Ćirić bavi se kritikom institucija kulture i modelima koji su nam danas potrebni, jer su, kaže, prevaziđeni ogromni prostori u koji će kustos samo rasuti umetnička dela. Teoretičarka Doroteja von Hantelman je rekla: – Onog trenutka kad promenimo rituale izlaganja, promenićemo formate institucija. Danas su izložbe vrlo rigidni formati. Traju mesec dana, a zašto ne bi trajali i po godinu dana i imali aktivniji odnos sa publikom.

Kao primer dobre prakse navodi kinesku izložbu „Ovo je progres” Britanca Tina Segala, gde je radila kao kustos.

‒ Ljudi su rekli da će zauvek pamtiti taj rad. Posetilac ulazi u praznu galeriju, prilazi mu dete koje ide u prvi razred i pita ga: Možeš li da mi kažeš šta je to progres. Hodaju i pričaju o toj temi, a onda vas dete dovede do tinejdžera i nastavljate s njim da razmišljate o progresu. On vas vodi do devojke ili mladog čoveka, i sve tako dok ne stignete do čoveka od 70 godina. U isto vreme na turu pojedinačno kreće 30 ljudi. Nema fotografisanja, to je čista prodaja ideje. Sam razgovor ostaje između vas i vodiča. Jedna žena se vratila posle dva dana i rekla da mora još nešto da kaže svom vodiču...

Govoreći o kineskom tržištu, ističe da umetnici nemaju grantove od države, i ako sa 20 godina nemaju galeristu iza sebe, u umetničkom smislu neće doživeti 30. godinu.

‒ Sistem je surov. Nema eksperimentisanja u podrumima i napuštenim supermarketima kao nekada. Čim završe školu misle kako da ne pređu u komercijalu, a još nemaju jake i izgrađene stavove.

U Kini su, kako dodaje, aktuelne izložbe – spektakli. Ulaže se u produkciju, publika dolazi da se fotografiše i mladi ljudi, kaže, dobijaju pogrešnu predstavu o tome šta je smisao umetnosti.

‒ Žao mi je da se baca novac samo na to. Ima i muzeja koji su kritični prema mejnstrimu.

Da li je i retrospektiva Joko Ono (84), čiji je kustos bila na Uralskom bijenalu, nosila u sebi dozu spektakla; o tome kaže:

‒ Joko Ono je uvek bila „žena Džona Lenona”, a počela je sa svojim eksperimentima i pre nego što ga je upoznala. Zanimala me je njena marginalna pozicija u svetu umetnosti. Njen likovni rad ostao je nedovršen na toj izložbi i posetioci su satima ostajali da rade na njemu. Došla je na izložbu i pela se uz stepenice brže od nas mladih! Sve što je dizajnerka izložbe uradila, svidelo joj se, ništa nije pomerila. Dobila je Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji. Imala je sreće da živi dugo i dočeka da bude priznata. Za Novu godinu mi i danas šalje čestitku i knjige ‒ priča Biljana Ćirić.

Primećuje i da je Kina još uvek egzotika za zapad. – Evropa nema novca i zato se sve više okreće Kini. Kolekcionar iz Hong Konga, tridesetogodišnjak, poklonio je četiri kineska rada Centru Pompidu i on je odabrao kustosa za kinesku umetnost. Tako Kina menja svet.

Aj Vejvej protiv sistema

Biljana Ćirić kaže da nije poštovalac radova najpoznatijeg kineskog umetnika Aj Vejveja, ali podržava njegove dokumentarce.

‒ Njegovi advokati prate nepravde koje vlada nanosi običnim ljudima. Kad je objavljeno da je mladić iz unutrašnjosti Kine ušao u policijsku stanicu i ubio četiri policajca nožem, u roku od dve nedelje izrečena mu je smrtna kazna. Vejveov tim je dokazao da mladić nije ubica, samo je prolazio pored stanice dok je u toku bio obračun policajaca. Ništa nisu time promenili, ali su ukazali na istinu.