Нисмо желели да подржимо пропадање позоришта

Тврдите да сте живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији. Како у том контексту образлажете одлуку жирија 62. Позорја?

Ми смо стручан и квалификован жири који је изабран и који је закључио да међу одгледаним представама има великих напора, већих или мањих домета… Веома сам се радовао да будем у Новом Саду, али како је Позорје одмицало био сам све забринутији оним што сам гледао. Одрастао сам у позоришту, оно је мој живот. Дакле, петоро људи који су били у жирију разговарали су слободно, искрено између себе, без икаквих утицаја и дошли смо до закључка да није добро правити компромисе: поделити те и такве награде у тој и таквој селекцији која је могла можда бити боља или гора и наставити низ овога што сте рекли у вашем питању – те осредњости која понекад има некакве врхове и тикове у малој Србији. Распадом Југославије Стеријино позорје је изгубило своје могућности, односно нема капацитет. Ове године фестивал је променио формат такмичарског дела, где са разлогом фаворизује домаћи аутор, али укидају се можда добре представе, јер домаћи писац на значи аутоматски и добру представу. Дошло је до тога да смо добили неколико домаћих писаца, адаптација великих дела великих писаца и некаквих компилација.

Али таква одлука је изазвала негодовања у позоришним круговима?

Закључили смо да је ово наш СОС сигнал који смо послали додељујући награде свим учесницима у које смо рачунали и селекцију „Кругови” и све људе около и публици која је то помно пратила. Без жеље да било кога понизимо или унизимо. Мислим да овде није било квалитета да се дође у компромисну ситуацију да се доделе две-три награде. Било је можда људи који су могли да их добију, али нико, ни једна категорија није била таква да се без поговора мора дати признање. Чланови жирија стоје иза своје одлуке са жељом да отворимо питање: Зашто нам је позориште такво, зашто је у паду и да те узроке лоцирамо и отклањамо. Нисмо жели да подржимо неговање постојећег стања које из дана у дан даје све тање резултате.

Да ли сте упознати са првом стратегијом културне политике о којој се протеклих дана говори и шта мислите о овом потезу ресорног министарства?

Нисам, али мислим да је важно да постоји, да је најзад направљена културна стратегија. Мислим да је неопходна, да је давно прошао тренутак када је требало да се донесе и то похваљујем.

Како је која влада до сада формирана тако сте и ви један од кандидата за министра културе. Да ли вам је некада та функција понуђена и под којим условима бисте је прихватити?

Никада ми функција министра културе није понуђена, и то је једина истина. Јако је занимљива следећа ствар: да су људи писали са тврдњама као да је то готова ствар. То нема смисла, то су озбиљне ствари. Да ли бих прихватио да будем министар? Мислим да ми имамо министра и да је Вукосављевић човек који познаје државну управу, функционисање државе. Све министре до сада сам подржавао, увек са надом да ће нешто урадити. Ако бих икада био у таквој ситуацији, верујем да бих покушао не да објасним, већ да спроведем у дело стратешки значај, стратешко благо културног стваралаштва, јер без њега неме државе

Ових дана завршавате драму „Кос”, која прати причу о злоупотреби малолетне девојчице од стране старијег мушкарца… Шта вас је подстакло да се сценски позабавите овом причом?

Комад који ми је препоручила Бека Вучо је јако амбивалентан.  После много година, његовог одлежаног затвора и њених пролазака кроз опоравак од тог периода свог живота, она га проналази иако се преселио, променио име и презиме. Тада представа почиње… Прочитавши комад схватио сам да не могу да га режирам и да играм у исто време у тој представи. Позвао сам Бориса Исаковића и он је прихватио улогу Реја. За мене је смисао позоришта увек био да на сцени не играш, него да будеш. Врло мало глумаца то може, али их има. Рецимо, Борис Исаковић може јер има изузетан дар. Соња Колачарић ће бити посебно изненађење и новост на београдским сценама. Драма „Кос” се уклапа у наш овогодишњи концепт Радионице Интеграције насловљен  „Ударац”, а тиче се свега што улази у било какву манипулацију и насиље над женама. Наравно, немамо могућности да све активности које смо желели реализујемо, новац смо позајмили од Жељка Томића, директора и једног од оснивача компаније „ОСА”. Тај новац ћемо вратити. .

Драма „Кос” је заснована на истинитом догађају из 2005. године, бави се педофилијом, али и превазилази ту тему. Шта се крије иза њеног наслова?

Не знам зашто је аутор драми дао наслов „Кос”. Сва симболична значења птице кос врло су различита и нису нимало весела. Кос је у ирској митологији знак велике, изражене сексуалности којом се у представи такође бавимо. Амбивалентност, сложеност ове драме јесте у томе да постоји перверзни човек који некада употребљава дете које не може знати готово ништа, осим да расте и да тог човека воли као остварену фикцију љубави. Драма је врло сложено психолошки написана. Девојчица вуче трауме и у породици, усамљена је, али он то злоупотребљава. Успели смо да то на најфинији начин изнесемо, да се на сцени постоји, а не да се игра. У исто време имамо њихов нови садашњи сусрет у њеним зрелим годинама. Она га свесно проналази да разреши тај проблем из ране младости. Сусрет је буран и крајње занимљив.

Љубав је, тврдите, изгубила значај и смисао од претеране употребе. Ипак, какав је живот без љубави?

Термин „Волите се, људи” се излизао од употребе. Волим те, волим те, волим те…. Волим ово, не волим оно. Французи имају друге изразе, и Енглези исто. Код нас се најчешће употребљава „волим”, а посебно када је лажно изречено. Љубав јесте узрок нашег постојања, али смо сведоци и мржње која је свуда око нас.

Без Вучића не би било „Ромеа и Јулија”

Део јавности замера вам политичке ставове. Како одговарате на те опаске?

Уопште не одговарам на те инсинуације. Одговорићу! Ни на каквим чињеницама, јавним говорима оне не почивају. Од тренутка када сам рекао да нас је Александар Вучић подржао, да без њега не би било представе „Ромео и Јулија” у Народном позоришту у Београду, почиње хајка на мене. Зашто је проблем у говору истине? И данас то понављам: Да Вучића није било, не би било те представе, не би било Срба и Албанаца у националном театру заједно. А онда машта ради свашта.

Страх од летења

Често чујемо путнике на београдском аеродрому како кажу: „Путовали смо са ’Микијем Манојловићем’” мислећи на авион Ер Србије који носи ваше име. Ипак, често се прича о вашем страху од летења. Како сте га победили?

О страховима треба говорити. Имао сам, наравно, огроман страх од летења који сам победио, а плашио сам се путовања авионима из два разлога: био сам 1963. године у авиону на линији Дубровник–Београд који се борио са страшном олујом, а затим моја мајка се плашила авиона и несвесно је то пренела на мене. Имао сам заправо страх од висине, а не од затвореног простора. Ишао сам због тога и на психоанализу. Када сам пролазио сеансе са великом мајсторицом Видом Јојић она ми је рекла: „Мики, ово бисмо требали да радимо три-четири године са неизвесним резултатом. Не лети!” И нисам летео, а онда је дошло време да сам морао. Јер нисам могао више да стижем на места на којима сам морао да будем. Много времена сам губио на силне возове и пруге, ноћу сам тачно по положају воза знао у ком смо делу Европе. Возио сам ауто и до Енглеске, и где све још не. И онда ме тај страх напустио. Оде као да га није било.