Рат који је променио Блиски исток

До 10. јуна, Египат је остао без појаса Газе и читавог Синајског полуострва, од Суецког канала до Шарм ел Шеика, а сиријске снаге морале су да напусте стратешки и економски битну Голанску висију.

Израел је дуго чекао прилику за наставак рата из 1948, којим је добио државу, али не и безбедност изолован у арапском окружењу. Први израелски премијер Давид Бен Гурион веровао је да ће удар на Египат, најмногољуднију и најмоћнију државу арапског света, поправити ровиту позицију његове земље укљештене у арапском окружењу. Први покушај пропао је неуспехом тројне англо-француско-израелске интервенције током Суецке кризе 1956, када су САД приморале Израел да се повуче са Синаја.

Гамал Абдел Насер, лидер Уједињене Арапске Републике – уније Египта и Сирије која је истина кратко трајала – био је шампион пробуђеног арапског национализма, обећавао је да ће Египат ослободити од империјализма и предводити читаву Африку у рушењу британског и француског колонијализма. Прекинуо је дипломатске доносе са више западних земаља и отворено почео да нагиње совјетском блоку.

Насер је хиљаде војника још 1962. упутио да бране републику у Јемену, подржавао је револуцију у Алжиру. Изарелско-арапској напетости доприносиле су акције палестинских група расутих по Сирији, Либану и Јордану, а седам месеци пре јунског рата израелски авиони у током сукоба оборили шест сиријских „мигова”.

Насер је 14. маја 1967. мобилисао египатске јединице на Синају, четири дана касније затражио повлачење мировних снага УН са полуострва, 22. маја израелским бродовима забранио пловидбу заливом Акаба упркос упозорењу Израела да ће то бити casus belli, а 30. маја је са краљем Хусеином потписао пакт по коме се јорданске снаге стављају под египатску команду.

Напетост се увећавала, а Израел се све време пажљиво припремао за рат. Како је израелска армија располагала са 275.000 војника, наспрам 456.000 у саставу четири арапске армије, посебна пажња посвећена је ваздухопловним снагама. Иако је према подацима које је недавно први пут објавило израелско Министарство обране, израелско ваздухопловство и на том плану уочи рата било слабије – 456 пилота и 412 авиона насупрот 826 авиона и 980 пилота у арапском арсеналу – најважнији стратешки циљ био је успостављање потпуне супериорности у ваздуху.

Израел је набавио нове француске ловце „мираж-3” и „мираж-5”, а пилоти су свакодневно били обучавани за летове на ниским висинама, како би избегли непријатељске радаре и нанели максималне ударе противнику.

Онда су, према сведочењу тадашњег шефа обавештајне службе генерала Ахарона Јарива, Израелци добили информације да Египат планира инвазију пустиње Негев. Премијер Леви Ешкол проценио је да нема времена за чекање на испоруке нових тенкова. Иако је одлука о уласку у рат била више политичка него војна, на састанку ратног кабинета три дана уочи почетка рата, начелник Генералштаба Јицак Рабин изјављује: „Оружане снаге су припремљене као никада досад. Оне могу да пресеку и одбаце сваки египатски напад. Наш циљ је ништа мање него потпуно уништење египатских снага.”

Америчка Шеста флота штитила је израелске воде, а амерички бродови у Црвеном мору су дан уочи почетка операција команди у Тел Авиву слали обавештајне податке, посебно о египатској 4. оклопној дивизији чији су тенкови Т-55 били распоређени на Синају и о локацијама „миг-21”. Египатско ваздухопловство није ни покушавало да извиђачким летовима утврди израелске позиције.

Насер је све време процењивао да Израел представља већу претњу Сирији него Египту. Није се мешао у послове војске чији су га врхови уверавали да је највећа армија Блиског истока непобедива, иако је владала конфузија око тога ко је одговоран за припрему државе за рат: Министарство одбране или Генералштаб који преузима команду тек када рат избије. Војни врх под командом фелдмаршала Абдел Хаким Амера понашала се као сила изнад државе.

Зашто је део снага повучен са севера Синаја и пребачен за Шарм ел Шеик? Зашто је више од 70.000 војника из Јемена враћено у земљу тек неколико месеци пре избијања рата, што значи да војни стратези – и да су хтели – нису имали довољно времена да припреме планове одбране од Израела.

Нико се није гласно питао колико је та армија обучена, када још од 1954. није одржала ни једну војну вежбу! Зашто је просечна припрема египатског борбеног авиона за лет трајала 45 минута док су Израелци то обављали за само пет минута – један израелски ловац био је вредан девет египатских!

Млади египатски официри који су преузели власт 1952, очистили су војску од надређених који су имали искуство и знање. Абдел Хаким Амер унапређен је прекоредно од мајора у чин фелдмаршала. Министар одбране био је Шамс Бадран, још један генерал чије се војно образовање зауставило у рангу поручника. На све то, трзавице између политичког и војног врха одредиле су да је Египат био осуђен да изгуби рат и пре него што је почео.

Сутра: Нежељена израелска невеста