Rat koji je promenio Bliski istok

Do 10. juna, Egipat je ostao bez pojasa Gaze i čitavog Sinajskog poluostrva, od Sueckog kanala do Šarm el Šeika, a sirijske snage morale su da napuste strateški i ekonomski bitnu Golansku visiju.

Izrael je dugo čekao priliku za nastavak rata iz 1948, kojim je dobio državu, ali ne i bezbednost izolovan u arapskom okruženju. Prvi izraelski premijer David Ben Gurion verovao je da će udar na Egipat, najmnogoljudniju i najmoćniju državu arapskog sveta, popraviti rovitu poziciju njegove zemlje uklještene u arapskom okruženju. Prvi pokušaj propao je neuspehom trojne anglo-francusko-izraelske intervencije tokom Suecke krize 1956, kada su SAD primorale Izrael da se povuče sa Sinaja.

Gamal Abdel Naser, lider Ujedinjene Arapske Republike – unije Egipta i Sirije koja je istina kratko trajala – bio je šampion probuđenog arapskog nacionalizma, obećavao je da će Egipat osloboditi od imperijalizma i predvoditi čitavu Afriku u rušenju britanskog i francuskog kolonijalizma. Prekinuo je diplomatske donose sa više zapadnih zemalja i otvoreno počeo da naginje sovjetskom bloku.

Naser je hiljade vojnika još 1962. uputio da brane republiku u Jemenu, podržavao je revoluciju u Alžiru. Izarelsko-arapskoj napetosti doprinosile su akcije palestinskih grupa rasutih po Siriji, Libanu i Jordanu, a sedam meseci pre junskog rata izraelski avioni u tokom sukoba oborili šest sirijskih „migova”.

Naser je 14. maja 1967. mobilisao egipatske jedinice na Sinaju, četiri dana kasnije zatražio povlačenje mirovnih snaga UN sa poluostrva, 22. maja izraelskim brodovima zabranio plovidbu zalivom Akaba uprkos upozorenju Izraela da će to biti casus belli, a 30. maja je sa kraljem Huseinom potpisao pakt po kome se jordanske snage stavljaju pod egipatsku komandu.

Napetost se uvećavala, a Izrael se sve vreme pažljivo pripremao za rat. Kako je izraelska armija raspolagala sa 275.000 vojnika, naspram 456.000 u sastavu četiri arapske armije, posebna pažnja posvećena je vazduhoplovnim snagama. Iako je prema podacima koje je nedavno prvi put objavilo izraelsko Ministarstvo obrane, izraelsko vazduhoplovstvo i na tom planu uoči rata bilo slabije – 456 pilota i 412 aviona nasuprot 826 aviona i 980 pilota u arapskom arsenalu – najvažniji strateški cilj bio je uspostavljanje potpune superiornosti u vazduhu.

Izrael je nabavio nove francuske lovce „miraž-3” i „miraž-5”, a piloti su svakodnevno bili obučavani za letove na niskim visinama, kako bi izbegli neprijateljske radare i naneli maksimalne udare protivniku.

Onda su, prema svedočenju tadašnjeg šefa obaveštajne službe generala Aharona Jariva, Izraelci dobili informacije da Egipat planira invaziju pustinje Negev. Premijer Levi Eškol procenio je da nema vremena za čekanje na isporuke novih tenkova. Iako je odluka o ulasku u rat bila više politička nego vojna, na sastanku ratnog kabineta tri dana uoči početka rata, načelnik Generalštaba Jicak Rabin izjavljuje: „Oružane snage su pripremljene kao nikada dosad. One mogu da preseku i odbace svaki egipatski napad. Naš cilj je ništa manje nego potpuno uništenje egipatskih snaga.”

Američka Šesta flota štitila je izraelske vode, a američki brodovi u Crvenom moru su dan uoči početka operacija komandi u Tel Avivu slali obaveštajne podatke, posebno o egipatskoj 4. oklopnoj diviziji čiji su tenkovi T-55 bili raspoređeni na Sinaju i o lokacijama „mig-21”. Egipatsko vazduhoplovstvo nije ni pokušavalo da izviđačkim letovima utvrdi izraelske pozicije.

Naser je sve vreme procenjivao da Izrael predstavlja veću pretnju Siriji nego Egiptu. Nije se mešao u poslove vojske čiji su ga vrhovi uveravali da je najveća armija Bliskog istoka nepobediva, iako je vladala konfuzija oko toga ko je odgovoran za pripremu države za rat: Ministarstvo odbrane ili Generalštab koji preuzima komandu tek kada rat izbije. Vojni vrh pod komandom feldmaršala Abdel Hakim Amera ponašala se kao sila iznad države.

Zašto je deo snaga povučen sa severa Sinaja i prebačen za Šarm el Šeik? Zašto je više od 70.000 vojnika iz Jemena vraćeno u zemlju tek nekoliko meseci pre izbijanja rata, što znači da vojni stratezi – i da su hteli – nisu imali dovoljno vremena da pripreme planove odbrane od Izraela.

Niko se nije glasno pitao koliko je ta armija obučena, kada još od 1954. nije održala ni jednu vojnu vežbu! Zašto je prosečna priprema egipatskog borbenog aviona za let trajala 45 minuta dok su Izraelci to obavljali za samo pet minuta – jedan izraelski lovac bio je vredan devet egipatskih!

Mladi egipatski oficiri koji su preuzeli vlast 1952, očistili su vojsku od nadređenih koji su imali iskustvo i znanje. Abdel Hakim Amer unapređen je prekoredno od majora u čin feldmaršala. Ministar odbrane bio je Šams Badran, još jedan general čije se vojno obrazovanje zaustavilo u rangu poručnika. Na sve to, trzavice između političkog i vojnog vrha odredile su da je Egipat bio osuđen da izgubi rat i pre nego što je počeo.

Sutra: Neželjena izraelska nevesta