Нежељена израелска невеста

Америчко ометања поптуно је онемогућило комуникације египатске команде са јединицама на терену. „Израел је знао све о нама, док ми ништа нисмо знали о његовој војној моћи”, признао је касније генерал Мухамед Фавзи који је јуна 1967. био начелник египатског Генералштаба.

Израелци су, користећи фактор изненађења, у првом удару гађали 14 положаја египатског ваздухопловства, пет у Сирији, два у Јордану и један у Ираку. После само три сата максимално су десетковане снаге непријатеља на свим фронтовима, пре свега према Египћанима на Синају и у стратешкој дубини, на локацијама близи Каира. Чак 90 одсто египатског ратног ваздухопловства – 338 авиона – уништено је на земљи.

У операцијама је учествовало близу 200 израелских авиона, сем 12 Миража који су остављени да чувају израелски ваздушни простор. „Наредних дана, једини авиони на небу Блиског истока били су апарати израелског ратног ваздухопловства”, цитира документ израелског команданта. „Ово је боље од мојих најлуђих снова”, изјавио је командант израелског ваздухопловства Мордехаи Ход.

Ефикасни блиц криг из ваздуха – који је Израел коштао 46 авиона, 24 погинула, седморице рањених и 11 заробљених пилота – омогућо је копнену инвазију и брзу окупацију делова територија Египта, Сирије и Јордана. На египатском копну, Израелци су кренули у три формације како би овладали Синајским полуострвом. Без заштите из ваздуха, египатска армија која је на Синају имала 100.000 људи изгубила је две тенковске и пет пешадијских дивизија пре него што је почело повлачење у поптуном хаосу.

Египатски одбрамбени план „Кахер”, ратификован годину дана пре рата, распао се пред офанзивним пројектом Израела запрепашћујућом брзином. Чак 75 одсто војника египатске армије није ни имало прилику да види непријатеља.

Израелско ваздухопловство је савршено одрадило операцију „Цион” за коју се годинама припремало. Израел и Јордан су већ 7. јуна прихватили позив за прекид ватре. Сирија је наставила да се бори све док 9. јуна није у дану изгубила Голанску висију. Коначно, рат је прекинут 11. јуна по цену 11.000 погинулих Египћана, 6.000 Јорданаца и 1.000 Сиријаца. Израелци су изгубили 700 војника.

Израел је проширио је територију јеврејске државе: 300 километара на југ, 60 километара на исток и 20 километара на север. Утврдио је своју стратешку позицију, поставио предуслове – истина нелегалне – измени статуса Јерусалима и његовом каснијем проглашењу за „вечиту и недељиву” престоницу Израела, омогућио контролу водних ресурса, али рат је оставио проблем који до данас није решен: шта радити са милион Палестинаца са Западне обале и појаса Газе? Ционисти су одувек желели Палестину, али не и Палестинце.

Премијер Ешкол говорио је да би Палестинце, када би могао, најрадије експедовао за Бразил. „Размишљање је да се јеврејски кварт Јерусалима очисти од нејевреја, а да се арапски становници пребаце негде другде. Требало би да њихове куће разоримо булдожерима како би Арапи схватили да морају да оду”, понављао је Ешкол, чија кореспонденција са министром одбране, генералом Моше Дајаном, открива да је премијер предлагао да Палестинци буду расељени по арапским земљама, по Синају и деловима Западне обале.

Насер је првог дана прихватио одговорност за пораз и понудио оставку коју је народ плебисцитарно одбио. Док су званични медији шестодневни рат описивали као заверу да се оконча Насерова владавина, лидер је говорио као да рата у пуном смислу те речи и није било. Оружје није употребљено већ је напуштено у повлачењу. Када су нападнути аеродроми, рекао је, остављено је 13.000 камиона, на стотине тенкова, борбених возила и артиљеријских оруђа. Годинама су Египћани веровали да је изгубљена само једна битка, не и рат.

Цех је платио фелдмаршал Амер који је под притиском поднео оставку, отеран у кућни притвор и касније извршио самоубиство, али све до данас нема одговора зашто је повлачење са Синаја било тако катастрофално?

Пораз Египта и арапских земаља са прве линије фронта према Израелу био је фактички пораз који се под именом Накса уселио у колективну свест читаве арапске нације – без обзира на њене тадашње поделе између „револуционарног”, просовјетског блока у коме су били Египат, Сирија, Ирак, Јемен и Алжир и прозападних краљевина попут Јордана, Саудијске Арабије и Марока.

Поучена трагичним искуством пораза, египатска армија се у наредним годинама реформисала спремајући се за нови рат против Израела 1973, који је обновио поверење и представљао мелем за трауму доживљену за само шест јунских дана пре пола века.

Египат и Израел су касније потписали мировни споразум, али, сећајући се најтежег периода своје новије историје, Египћани се и данас питају: Како су ствари 1967. кренуле тако лоше? Шта смо урадили да би заслужили тако понижавајући пораз?

Израел је био у еуфорији због повратка библијске земље, рођења „непобедива армије” и стицања статуса регионалне силе. Накса је представљала тежак ударац арапском национализму и као таква наставила је да живи међу Арапима. Препуштени себи, Палестинци су схватили да више нема арапских армија које би могле да се боре за њихову ствар. „Добили смо добар мираз, али је он стигао са невестом која нам се не допада”, изјавио је премијер Ешкол на вест да је заузет Јерусалим.

После пет деценија окупације, коментатору либералног израелског „Хареца” Гидеону Левију преостало је само да напише: „Држава која слави 50 година окупације је држава која је изгубила осећај правца, умањена је њена способност да разликује добро од зла.” Да ли ће обострано сазнање да решења нема у рату помоћи постизању мира?