Neželjena izraelska nevesta

Američko ometanja poptuno je onemogućilo komunikacije egipatske komande sa jedinicama na terenu. „Izrael je znao sve o nama, dok mi ništa nismo znali o njegovoj vojnoj moći”, priznao je kasnije general Muhamed Favzi koji je juna 1967. bio načelnik egipatskog Generalštaba.

Izraelci su, koristeći faktor iznenađenja, u prvom udaru gađali 14 položaja egipatskog vazduhoplovstva, pet u Siriji, dva u Jordanu i jedan u Iraku. Posle samo tri sata maksimalno su desetkovane snage neprijatelja na svim frontovima, pre svega prema Egipćanima na Sinaju i u strateškoj dubini, na lokacijama blizi Kaira. Čak 90 odsto egipatskog ratnog vazduhoplovstva – 338 aviona – uništeno je na zemlji.

U operacijama je učestvovalo blizu 200 izraelskih aviona, sem 12 Miraža koji su ostavljeni da čuvaju izraelski vazdušni prostor. „Narednih dana, jedini avioni na nebu Bliskog istoka bili su aparati izraelskog ratnog vazduhoplovstva”, citira dokument izraelskog komandanta. „Ovo je bolje od mojih najluđih snova”, izjavio je komandant izraelskog vazduhoplovstva Mordehai Hod.

Efikasni blic krig iz vazduha – koji je Izrael koštao 46 aviona, 24 poginula, sedmorice ranjenih i 11 zarobljenih pilota – omogućo je kopnenu invaziju i brzu okupaciju delova teritorija Egipta, Sirije i Jordana. Na egipatskom kopnu, Izraelci su krenuli u tri formacije kako bi ovladali Sinajskim poluostrvom. Bez zaštite iz vazduha, egipatska armija koja je na Sinaju imala 100.000 ljudi izgubila je dve tenkovske i pet pešadijskih divizija pre nego što je počelo povlačenje u poptunom haosu.

Egipatski odbrambeni plan „Kaher”, ratifikovan godinu dana pre rata, raspao se pred ofanzivnim projektom Izraela zaprepašćujućom brzinom. Čak 75 odsto vojnika egipatske armije nije ni imalo priliku da vidi neprijatelja.

Izraelsko vazduhoplovstvo je savršeno odradilo operaciju „Cion” za koju se godinama pripremalo. Izrael i Jordan su već 7. juna prihvatili poziv za prekid vatre. Sirija je nastavila da se bori sve dok 9. juna nije u danu izgubila Golansku visiju. Konačno, rat je prekinut 11. juna po cenu 11.000 poginulih Egipćana, 6.000 Jordanaca i 1.000 Sirijaca. Izraelci su izgubili 700 vojnika.

Izrael je proširio je teritoriju jevrejske države: 300 kilometara na jug, 60 kilometara na istok i 20 kilometara na sever. Utvrdio je svoju stratešku poziciju, postavio preduslove – istina nelegalne – izmeni statusa Jerusalima i njegovom kasnijem proglašenju za „večitu i nedeljivu” prestonicu Izraela, omogućio kontrolu vodnih resursa, ali rat je ostavio problem koji do danas nije rešen: šta raditi sa milion Palestinaca sa Zapadne obale i pojasa Gaze? Cionisti su oduvek želeli Palestinu, ali ne i Palestince.

Premijer Eškol govorio je da bi Palestince, kada bi mogao, najradije ekspedovao za Brazil. „Razmišljanje je da se jevrejski kvart Jerusalima očisti od nejevreja, a da se arapski stanovnici prebace negde drugde. Trebalo bi da njihove kuće razorimo buldožerima kako bi Arapi shvatili da moraju da odu”, ponavljao je Eškol, čija korespondencija sa ministrom odbrane, generalom Moše Dajanom, otkriva da je premijer predlagao da Palestinci budu raseljeni po arapskim zemljama, po Sinaju i delovima Zapadne obale.

Naser je prvog dana prihvatio odgovornost za poraz i ponudio ostavku koju je narod plebiscitarno odbio. Dok su zvanični mediji šestodnevni rat opisivali kao zaveru da se okonča Naserova vladavina, lider je govorio kao da rata u punom smislu te reči i nije bilo. Oružje nije upotrebljeno već je napušteno u povlačenju. Kada su napadnuti aerodromi, rekao je, ostavljeno je 13.000 kamiona, na stotine tenkova, borbenih vozila i artiljerijskih oruđa. Godinama su Egipćani verovali da je izgubljena samo jedna bitka, ne i rat.

Ceh je platio feldmaršal Amer koji je pod pritiskom podneo ostavku, oteran u kućni pritvor i kasnije izvršio samoubistvo, ali sve do danas nema odgovora zašto je povlačenje sa Sinaja bilo tako katastrofalno?

Poraz Egipta i arapskih zemalja sa prve linije fronta prema Izraelu bio je faktički poraz koji se pod imenom Naksa uselio u kolektivnu svest čitave arapske nacije – bez obzira na njene tadašnje podele između „revolucionarnog”, prosovjetskog bloka u kome su bili Egipat, Sirija, Irak, Jemen i Alžir i prozapadnih kraljevina poput Jordana, Saudijske Arabije i Maroka.

Poučena tragičnim iskustvom poraza, egipatska armija se u narednim godinama reformisala spremajući se za novi rat protiv Izraela 1973, koji je obnovio poverenje i predstavljao melem za traumu doživljenu za samo šest junskih dana pre pola veka.

Egipat i Izrael su kasnije potpisali mirovni sporazum, ali, sećajući se najtežeg perioda svoje novije istorije, Egipćani se i danas pitaju: Kako su stvari 1967. krenule tako loše? Šta smo uradili da bi zaslužili tako ponižavajući poraz?

Izrael je bio u euforiji zbog povratka biblijske zemlje, rođenja „nepobediva armije” i sticanja statusa regionalne sile. Naksa je predstavljala težak udarac arapskom nacionalizmu i kao takva nastavila je da živi među Arapima. Prepušteni sebi, Palestinci su shvatili da više nema arapskih armija koje bi mogle da se bore za njihovu stvar. „Dobili smo dobar miraz, ali je on stigao sa nevestom koja nam se ne dopada”, izjavio je premijer Eškol na vest da je zauzet Jerusalim.

Posle pet decenija okupacije, komentatoru liberalnog izraelskog „Hareca” Gideonu Leviju preostalo je samo da napiše: „Država koja slavi 50 godina okupacije je država koja je izgubila osećaj pravca, umanjena je njena sposobnost da razlikuje dobro od zla.” Da li će obostrano saznanje da rešenja nema u ratu pomoći postizanju mira?