Што је ружна ова лепа фонтана

У не­мач­ком гра­ди­ћу из­го­ре­ла згра­да.

У при­зе­мљу стра­да­ла по­ро­ди­ца из­бе­гли­ца из Си­ри­је.

На дру­гом спра­ту на­стра­да­ла по­ро­ди­ца из Ли­би­је.

Спр­же­на по­ро­ди­ца из Ав­га­ни­ста­на с тре­ћег спра­та...

Је­ди­но пре­жи­ве­ла не­мач­ка по­ро­ди­ца с пр­вог спра­та!

Ка­ко?

Па, би­ли су на по­слу.

***

Бе­о­град је по­стао свет. Пре­зи­ре про­шлост, ма­да му је то нај­ја­че оруж­је, ле­ту­је у Хр­ват­ској, то­ле­ри­ше ге­јо­ве. Мар­ги­нал­ни, по­лу­пи­сме­ни Бе­о­гра­ђа­ни су се осло­бо­ди­ли, има­ју сво­је ми­шље­ње. Сви у Бе­о­гра­ду бра­не сво­је ста­во­ве, до­ду­ше без ин­те­лек­ту­ал­не под­ло­ге. У пре­во­ду, баш за те су­гра­ђа­не: сва­ка бу­да­ла има сво­је ми­шље­ње:

– оно што ме не уби­је то ме оја­ча

– на­пу­ни­ла сам ба­те­ри­је у Ду­ба­и­ју

– зра­чи по­зи­тив­ном енер­ги­јом

– не­ка је ухап­шен, би­ли смо ње­го­ви та­о­ци

– по­сле кон­цер­та би­ли смо у бек­стеј­џу

– ку­па­мо се с ма­ки­шке стра­не

– џе­гер је ма­то­ри ке­ша

– ег­зит је кул, тра­ва је јеф­ти­на

– ср­би су кри­ви, тре­ба да пла­ти­мо за сре­бре­ни­цу

– нај­бо­ље ку­бан­ске ци­га­ре су ро­мео и ју­ли­ја

– за је­сен спре­мам је­дан про­је­кат

– ра­ди у при­ват­ној фир­ми

– на за­кин­то­су, ви­де­ли смо дин­ки­ћа

– шут­нуо сам је, бра­те, бри­је се са­мо до ко­ле­на

– ...пе­ва­чи­ца? она је ка­фан­ска на­ри­ка­ча

– по­ста­ће во­ди­тељ­ка у сеп­тем­бру

– бу­јо­ше­ви­ћа сме­њу­ју на је­сен, ре­ко ми шва­бић

– ко је шва­бић

– ср­би су .....

Углав­ном. Али ни­су сви.

***

– Оче, да ли је грех што играм не­де­љом – пи­та Ђо­ко­вић све­ште­ни­ка.

– Не, си­не, грех је што играш ина­че...

***

Бе­о­град је­дан­пут го­ди­шње ула­зи у лет­њу дра­му: че­тр­де­сет у хла­ду, ас­фалт се то­пи, Ада је пу­на, по­сти­жу се ре­кор­ди у по­тро­шњи сла­до­ле­да, пи­ва, у тро­ва­њи­ма, ко­ла­би­ра­њи­ма, не­ста­ши­ци во­де, са­мо­у­би­стви­ма и ко­мен­та­ри­ма На­де Ма­цу­ре из Хит­не по­мо­ћи, ло­то де­вој­ке.

Али зна­те већ ту при­чу: има­ла мај­ка две кће­ри, па јед­на би­ла ле­па и па­мет­на а дру­га сту­ди­ра­ла ме­ди­ци­ну...

Ни­је сме­шно? До­бро, ја сам ина­че по­след­ња осо­ба на све­ту ко­ја ће ре­ћи не­што ру­жно за ле­ка­ре, а опа­ска се на њих ни­је ни од­но­си­ла...

Да­кле, ово су да­ни ка­да се Бе­о­гра­ђа­ни за­кли­њу да ће до­го­ди­не ку­пи­ти ер­кон­дишн, ма­кар од от­прем­ни­не.

Они ко­ји су от­прем­ни­ну већ по­тро­ши­ли са­ве­ту­ју им да не жу­ре.

Кад до­би­ју от­прем­ни­ну ви­ше им ни­шта не­ће тре­ба­ти.

У ме­ђу­вре­ме­ну сви че­ка­ју ноћ и осве­же­ње.

Али осве­же­ња не­ма.

То би ипак би­ло су­ви­ше јед­но­став­но.

И у Бе­о­гра­ду, и у Ср­би­ји, укљу­че­на је пе­та рин­гла. Сви су се ис­ко­ла­чи­ли, љу­ди ули­цом при­ча­ју са­ми са со­бом, то­ле­ран­ци­ја је из­ба­че­на из оп­ти­ца­ја, из кр­ва­вих очи­ју пре­те уби­лач­ке по­ру­ке.

По­ла љу­ди је пу­кло, а по­ла ће да пук­не због оних ко­ји су пу­кли.

Сва­ко ко се у Ср­би­ји, ово­га ју­тра, про­бу­ди жив и здрав, и још му не­ко на­зо­ве до­бар дан, мо­же да ра­чу­на да је су­пер про­шао, да му до­бро иде...

***

Ни­је Ср­би­ји ме­сто у Евро­пи, у Све­ту!

По­ла­ко! Да об­ја­сним...

Ка­да не­ко у де­мо­крат­ским зе­мља­ма чи­јем иде­а­лу на­вод­но те­жи­мо, а на вла­сти је и има по­лу­ге мо­ћи и упра­вља нов­цем и еко­но­ми­јом, пре­ва­ри гра­ђа­не, опљач­ка их, иза­зо­ве ло­мо­ве по­ро­ди­ца, фи­нан­сиј­ски их упро­па­сти, до­ве­де на про­сјач­ки штап и на­ве­де на са­мо­у­би­ство, тај не­ко бу­де ухап­шен и екс­пре­сно осу­ђен. Ели­ми­ни­сан.

Да, Бер­нард Ме­доф, аме­рич­ки фи­нан­сиј­ски екс­перт, осу­ђен је на сто пе­де­сет го­ди­на ро­би­је због оно­га због че­га Дин­кић, Је­ла­шић и Ђе­лић и дан-да­нас ужи­ва­ју при­ви­ле­ги­је не­ствар­ног жи­во­та у на­шој зе­мљи, у соп­стве­ном ра­ју лич­ног бо­гат­ства, по­зи­ци­је и мо­ћи ко­ја из вла­сти и бо­гат­ства про­ис­ти­че...

Су­ди­ја ко­ји је из­ре­као дра­кон­ску ка­зну еко­ном­ском екс­пер­ту, не­ки Де­ни Чин, на исти на­чин би мо­гао да се обра­ти и на­шим по­ме­ну­тим еко­ном­ским екс­пер­ти­ма.

А су­ди­ја је до­слов­це ре­као: „Пре­ва­ра је би­ла за­па­њу­ју­ћа. Мно­ги љу­ди су пот­пу­но фи­нан­сиј­ски уни­ште­ни, оста­ли су без имо­ви­не, би­зни­са и при­мо­ра­ни су да жи­ве од со­ци­јал­не по­мо­ћи...”

Пре­по­зна­ли сте се, на­рав­но.

Жр­тве увек слич­но за­вр­ше, али, као што ви­ди­мо, не и они ко­ји су их та­квим учи­ни­ли.

Бер­нар Ме­доф ће до кра­ја жи­во­та би­ти у за­тво­ру ка­ко би био спре­чен да ика­да ви­ше ура­ди оно што су на­ма Дин­кић, Је­ла­шић и Ђе­лић ура­ди­ли, с по­сле­ди­ца­ма до кра­ја на­ших жи­во­та.

***

ВРЕ­МЕ­ПЛОВ 21. 09. 2007.

Брекфаст

Сва­ну­ло је див­но ју­тро из­над Ни­ша. Док су пра­ши­на­ри из ка­сар­не „Бу­бањ” раз­ме­њи­ва­ли ме­сни на­ре­зак за чи­сте ча­ра­пе, у обли­жњем шу­мар­ку успе­шно се оства­ри­вао про­грам др­жав­ног парт­нер­ства Ср­би­је и аме­рич­ке др­жа­ве Оха­јо. Ге­не­ра­ли Вејт и По­нош те Пред­сед­ник Та­дић и ми­ни­стар вој­ни, Шу­та­но­вац, се­де­ли су за им­про­ви­зо­ва­ном тр­пе­зом.

Пред­сед­ник: Ми­ни­стре, што си ме до­вео у ову ву­ко­је­би­ну?

Ми­ни­стар: Ин­си­сти­ра­ли су Аме­ри­кан­ци, хо­ће да нас на­у­че да је­де­мо зми­је.

Пред­сед­ник: Ка­кве, бре, зми­је, та­ко Пре­ми­је­ра на­у­чи­ше да је­де жа­бе, па ено га сад...

Ми­ни­стар: Из­др­жа­ће­мо, у ин­те­ре­су је за­јед­нич­ке бор­бе...

Ге­не­рал: Узми­те, Пред­сед­ни­че, ову зми­ју, ка­пи­та­лац...

Пред­сед­ник: Не по­ми­њи ми Ве­љу док је­дем, не­ћу ка­пи­тал­ца, до­дај ми оне кре­ке­ре.

Ге­не­рал: Ни­су то кре­ке­ри, то су кор­ња­че.

Пред­сед­ник: Дал’ си ти нор­ма­лан! Где је пра­се?

Ге­не­рал: Пра­се је фаст фуд, бр­за хра­на, не мо­же да се ухва­ти, за­то су кор­ња­че...

Пред­сед­ник: По­сла­ћу те у Бу­ја­но­вац! Ми­ни­стре, шта је оно?

Ми­ни­стар: (пе­ву­ши шла­гер „Јер за­во­лех де­вој­ку из гра­да”) То је ам­бро­зи­ја.

Пред­сед­ник: Че­му слу­жи?

Ми­ни­стар: Као са­ла­та, и кад је воћ­ни дан...

Ге­не­рал Вејт: вај­ју­донт­клоп­ве­нај­ку­диф...

Пред­сед­ник: Шта ’оће овај?

Ми­ни­стар: Ка­же, ни­шта ни­сте је­ли, из­ви­ња­ва се ако не­што ни­је би­ло у ре­ду...

Пред­сед­ник: Где је шеф ди­пло­ма­ти­је, он зна ен­гле­ски, нек му ка­же да смо за­до­вољ­ни и за­хвал­ни.

Ми­ни­стар: Он је у Њу­јор­ку. Док ми је­де­мо зми­је он је­де...

Пред­сед­ник: До­бро, до­бро, бо­ље је ов­де. При­јат­но!

Сви за­јед­но: При­јат­но, го­спо­ди­не Пред­сед­ни­че!

***

Сла­ви­ја се ни­је ме­ња­ла још од вре­ме­на Ми­ло­ше­ве Ср­би­је. Увек је би­ло не­што пре­че: те ра­то­ви, час бом­бар­до­ва­ње... И са­да ка­да је не­ко за­био пр­ви ашов по­сле не­ко­ли­ко ве­ко­ва ја­вља­ју се ро­ђе­ни Бе­о­гра­ђа­ни тек сти­гли са ста­ни­це: не ва­ља фон­та­на, мно­го је гла­му­ро­зна (зна­чи ле­па), а пра­ви и бу­ку...

Ка­ко су мо­гли Цр­но­гор­ци да уве­ду за­кон по ко­ме ако по­ме­неш НА­ТО и оца уз гла­гол огло­бе те с 10.000 евра?

Ја бих увео исто за фон­та­ну. 

И леп­ша је на­ша фон­та­на од НА­ТО-а.

Да .... оца!