Ватромет и аплаузи за Мићу пензионера

– За оно што се догађа и говори у аутомобилу нисам имао ни уши, ни очи, значи ни видео ни чуо. Углавном одговараш на питања, ретко питаш – каже Миловановић на нашу молбу да нам исприча неки најзанимљивији догађај из своје дуге возачке каријере.

Зато су, ваљда, сви а посебно директори и политичари, волели да их он вози. Годила им је та сигурност у сваком погледу, а да не говоримо о безбедности у саобраћају и о исправности возила. И, зато и у ово време зависти, нетрпељивости и услед сличних других узрока рђавих међуљудских односа у многим колективима поменуте његове особине цениле су и колеге па су сматрали да му, последњег радног дана, ваља посебно захвалити.

Али, како кад он није волео кафане? Зато је његов најбољи сарадник и, наравно, колега Миливоје Марковић, данима думао и смислио:

– Он је у простору нашег возног парка проводио највише времена и знао сам да би му неко славље једино ту нешто значило. Зато сам дан пред његов одлазак осмислио програм чију смо реализацију финансирали ми, његове колеге. Значи ни фирма, ни синдикална организација на чијем сам челу – објашњава нам Марковић.

А, програм захвалности оваквом раднику одвијао се на следећи начин: дат је Миловановићу и тог последњег радног дана задатак да оде колима до два, три километра удаљеног тржног центра. Он је, наравно, као и увек строго по пропису, затражио путни налог јер аутомобил није његов него државни. И, добио је тај документ, али Марковић је искористио његову кратку непажњу и „украо” му је налог из аутомобила. За улогу „локатора”, како би у сваком моменту знали где је, његове колеге су задужили колегиницу Снежану Булатовић, која је пошла са њим. И, при повратку њихов аутомобил изненада зауставља полицајац на мотоциклу. Полицајац контролише возило, возач даје саобраћајна докумената, али налога нема па нема... Полицајац инсистира и, напослетку, предлаже да крене за њим до полицијске станице, наводно зарад кратке изјаве. Напред, мотоцикл, блинкају светла... а у возилу разочарани возач Мића, који није знао да је и полиција пристала да учествује у захвалности оваквом возачу. Тако је и он, бар једном накратко, стотинак метара био пропраћен као они које је почесто возио.

Схватио је то Миловановић тек када је полицајац са мотоциклом, уместо у зграду полицијске управе, скренуо у простор возног парка „Електросрбије”. А, тамо је возило за чијим је воланом Миловановић био службено последњи пут, морало проћи кроз шпалир колега и колегиница и када је изашао разлегао се и потрајао аплауз, засвирала је музика, кренуо је ватромет и дуго се после седело и причало.

Данас је већ бивши државни возач Милорад Миловановић Мића у својој викендици, у селу Каменици испод планине Гоч. Тамо је отпутовао, дабоме, својим возилом и без путног налога.